I ne dajte ga nikome. Ni očaju. Ni tuzi. Ni ljutnji. Kako je, tako je. 

Jer, ako za Uskrs ne pronađete u sebi veselja za sebe i svoju familiju, za svoju djecu, za svoje unuke, bit ćete potpuno isti sa svima onima zbog kojih jesmo u ovakvoj neimaštini.

Ako nema za šunku, možda ima za lopaticu. Ako nema za lopaticu, možda za suhi vrat. Buncek. Ili makar slaninu. 

I ovo će ipak jednom proći. Kao što je, hvala dragom Bogu, prošao rat, granate, izbjeglištvo.

Najljepši su mi Uskrsi bili kod moje bake. Žena i umrla, a nije znala za majonezu. Farbala jaja u luku. 

A ujutro rano, dok sam ja spavala, bio i zec. Ispod svakog zimzelenog grma u bakinoj bašči zec ostavio po jednu karamelu. I tako cijelih deset deka rinfuznog pakovanja. Ja ciktala od veselja kod svakog grma ispod kojega je bila karamela. 

I pamtim to do danas. (A već su mi 54 godine)

Ostanite za ovaj Uskrs kod kuće. (Pa da vas vidimo!) I razveselite svoju djecu. Pričama. Pažnjom. Sobom. 

U šoping centrima se ne prodaje veselje. Veselje raste u vašoj kući. I u vašem srcu.

Dajte ga svojoj djeci. Djeca ionako malo jedu. Samo im treba veselja. Igre. Bajki. Roditelja. 

Pa neka i oni, kad jednom budu imali 54 godine kao ja danas, s veseljem pričaju kako im je ovaj Uskrs bio najljepši. I najveseliji. 

Za deset deka rinfuznih karamela ćete nekako imati.

Sretan vam Uskrs svima!