Ah, pa ne znam ja je l' Vama trebaju ovakve bočice.
Zavisi kakvi ste ljudi.
Ako odilazite u goste i posjete samo sa svojom torbicom, onda Vam ne trebaju.
Ni ovakve male, pa ni srednje, a kamoli velike.
A,...ako u svojoj torbici ponesete samo pokoju vrećicu, za slučaj da Vam se nešto spakuje, i pogotovo Vam neće trebati ovakve bočice.
Jer, ti kod kojih idete, samo će početi ne biti kod kuće.
Ili, ako ih baš izda njihov auto u dvorištu, onda će se baš kupati i ni sami neće znati kad će biti gotovi sa kupanjem.
A bit će, kad Vi odete ispred njihovih vrata.
Jer se zapravo i nisu kupali.
Samo im dosta i Vas, i torbice preko Vašeg ramena, i kesica u Vašoj torbici, koju baš baš slučajno imate.
(Za daj, Bože, da nešto u njih dobijete.)
&
Sve između ljudi ide u dva smjera.
Pohvale. Podrška. Ljubav. Poštivanje. Posjećivanje. Gošćenje.
&
Imao moj muž neke prijatelje.
Bili to divni ljudi i jako voljeli doći k nama.
Bili oni i zahvalni gosti.
Što god smo mi skuhali, oni baš prevoljeli.I bilo im preukusno. I tako šta nigdje nisu jeli, do..., eto kod nas.
I,....svaki put kad smo ih ispraćali do ulaznih vrata, govorili su oboje u glas „ kako ćemo i mi jednom doći kod njih „.
To bilo davno prije Domovinskog rata.
Bio i Domovinski rat.
Pa, hvala dragom Bogu, i prošao.
Al ja i moj muž nikad nismo dočekali da“ i mi jednom idemo kod tih njegovih prijatelja.“
Mi nismo nikad žalili ponijeti.
Niti se ustručavali tražiti.
Niti se branili uzeti.
Ali, ni spakovati kada ispraćamo.
I,...moram reći da se nikada nitko nije kupao , kada bismo zvonili na njegova vrata.