Moja mama mi svoje pameti ne može dati!
Kuća mog budućeg muža bila je od centra grada udaljena samo dva kilometra. A naša šest kilometara. E da, ali mi smo nekako ostali unutar gradske table. Istina, teško i daleko predgrađe, ali ipak predgrađe. Pa kako ne postoji riječ „predgrađani“, i mi smo bili građani usprkos toj velikoj udaljenosti od centra našeg malog grada. Moj budući je stanovao samo dvije kuće iza table sa imenom grada. Dvije kuće, dvije kuće, al' ipak iza table, pa su oni tako ostali seljaci.
- Bili i ostali, govorila bi moja mama.
A ja sam već znala „da ljubav nije u životu najvažnija, da sam trebala gledati i stranu grada, i gradsku tablu......i da svatko normalan iz malog grada ide u veći, iz većeg u još veći i da nitko pametan iz grada ne ide u selo, ... i da u što me školovala takvu, i to još krvavo...“
- Mogla si lijepo nokte lakirati, a ovako ćeš kokoši po dvorištu naganjivati, na glas se nadovezala moja mama.
Ah, jadna ti sam ja. Ja ti svoje pameti ne mogu dati. No, kad bi mene pitala,....i kad bi mene slušala,....svatovi se još mogu otkazati. Kako smo ih zakazali, još ih je lakše otkazati.
&
Mi građani smo živjeli od malih radničkih plaća. Jedva. I teško. Pri tome gradili prizemnice u ključ. Najprije dvije sobe do puta, a onda „ključ“ u dvorište. I šparali za „Trabanta“. Oni malo imućniji ili štedljiviji za „Wartburga“. Nije nas zanimalo kakvo će biti vrijeme. Osim kada smo sedam dana išli na more. U radničko odmaralište. I na to smo silno bili ponosni. Jer nema svatko svoje radničko odmaralište. I jer mi za to radimo. Godinama. Dobro, rade i oni na selu, ali ipak manje. I na selu može svatko raditi. Šta tu imaš znati? Upreš i radiš. Ali za strojem?!
- Ma, grad je ipak grad. Ostavi neki pečat na čovjeku. U selu toga nema, govorila bi moja mama.
Nismo nikoga puno pozivali. U gradu je sve zaključano. I ulazna dvorišna vrata. I kućna vrata. Jer, gazde su u tvornici. Za strojem. Pa se onda nitko nije ni naučio dolaziti. A kad ti nitko ne dolazi, ne trebaš rakije. Kad ne trebaš rakije, ne trebaš kupiti ni šljive. Ni imati ih. Naše su bašče bile male. Na njima bar tri voćkice: jedna šljiva, jedna jabuka, jedna kruška. Voćke su pravile hlad, pa je u bašči slabo čega i bilo. No, nema ni veze. Gradski ručkovi su skromni. Vrata su uvijek zaključana, pa nije bilo sramota. – Grad je ipak grad, sa uzdahom je potvrdila moja mama. A ja sam već znala : „Ona mi svoje pameti ne može dati„.