Živjele na svijetu dvije žabe.
Jedna bila zelena, a druga još zelenija.
Pa se tako i zvale.
Stanovale u bari, jedna uz drugu, svaka na jednom roza lopoču.
&
-Znaš, ne želim više biti žaba.
Ni živjeti u blatu, reče Zelena žaba onoj Zelenijoj, dok su se izležavale u toplom mulju.
-Pa šta je tebi!?,zakrekeće Zelenija žaba i iskolači svoje već ionako izbuljene oči.
-Ništa!,oštro će Zelena žaba.
Mogla sam misliti da ti to nećeš razumjeti.
Zato što si puno gluplja od mene.
-Šta bi bila gluplje?!, ljuto će Zelenija žaba.
Žaba k'o žaba.
Žaba ti, žaba ja.
&
Otada Zelena žaba više nije skidala oči sa stabla.
Svojim izbuljenim žabljim pogledom pratila svaku pticu.
-Vidiš, govorila bi Zelenijoj žabi.
Tako ću i ja letjeti.
I biti graciozna.
I imati perje.I cvrkutati.
I imati krila.
&
-Pamet bi ti bila puno potrebnija, uzvrati Zelenija žaba,slasno proguta nekog kukca i zavuče se u blato.
-A tebi malo ambicije.
I malo profinjenosti.
Samo bi jela, i jela, i jela.
Fuj!
-Živim kako moram.
I kako mogu.
Svakako životom za koji sam stvorena.
Da si malo pametnija, i ti bi tako, iskreketa Zelenija žaba, pa svoju žablju glavu opet zavuče u mulj.
&
No, bilo kako bilo (A NITKO NIJE I NIKADA NEĆE SAZNATI KAKO JE BILO), dospjela Zelena žaba na sam vrh obližnjeg stabla.
Imala Zelena žaba svoje ljude.
Jednom dala ovo, drugom dala ono, i bome,....evo je na samom vrhu.
&
A na vrhu prekrasno.
Blizu si neba.
I sunca.
Al', bome, čim zapiri i najmanji vjetrić, uznjišu se te tanke i visoke grane, da ti prisjedne i nebo i sunce.
&
Zelena žaba bila silno ponosna na svoje postignuće.
-Vidi se da me svi cijene, govorila je sama sebi za ljepšeg vremena kad se nije morala držati čvrsto za granu.
Bome mi se i dive.
&
Gledala Zelena žaba kako drugi, pa i ona probala tako.
-Jer,.....ne možeš ti na ovoj visini samo kreketati.
Još bi ljudi mogli saznati da dolaziš iz blata.
-Nije red ni buljiti ovoliko u ljude, poučavala Zelena žaba samu sebe i svojim žabljim nogama svaki dan pritiskala svoje izbuljene žablje oči.
Ma, ne zvala se ja Zelena žaba, ako ne budem imala oči k'o lastavica.
&
Pazila Zelena žaba i na svoja usta.
-Nije ti to, draga moja, više bara.
Pa da razjapiš usta od jednog do drugog šaša, govorila Zelena žaba sama sebi.
&
A dolje, ispod stabla, skakala bezbrižno Zelenija žaba.
Malo u mulj. Malo na lopoč.
Pa onda opet malo u mulj.
Kreketala do mile volje, a za vrućina zijevala, još više razvaljujući ionako prevelika usta.
&
A Zelena žaba sve više drhturila u krošnji drveta.
Od straha.
Od zime.
Od gladi.
Od jada.
Od kajanja.
&
A kad vjetar porušio sve one koji su je dovukar'li na sam vrh krošnje, znala je Zelena žaba da će i ona pasti.
I pala je.
Raspljeskala se sirota na zemlji da je ni rođena majka ne bi prepoznala.
&
-A moja Ti!, plakala i naricala kraj nje Zelenija žaba.
Kud si išla, gdje žabama mjesto nije.
Sa drveta odavno palo i onih dvjesto, koji su trebali biti na vrhu,
a gdje bi Ti, jedna obična žaba.
Ajoj, jadna , što me ne posluša....
Mogle smo i dan danas svaka na svom lopoču kreketati.
Aaaaa, jadna ne bila, sirotice moja.....
Pretužno kreketala Zelenija žaba, a iz buljastih žabljih očiju suze samo dostizale jedna drugu.