Došla i najljepša nedjelja moga života; nedjelja u kojoj ću biti isprošena na najromantičniji i najveličanstveniji način.
&
Nisu oni pravo ni ušli u našu kuću, tu moj tata odmah ustvrdi (valjda u želji da im ugodi), kako on poznaje njihovu familiju. Bili su to uvijek radini i pošteni ljudi.
Kome nisu pomogli, nisu mu bome ni odmogli.
A i njihov je mlin uvijek bio nadaleko cijenjen i poznat i moj tata i svi njegovi rođaci su išli u taj mlin.
&
Ovi (roditelji mog Budućeg) bi najradije da je to tako, al' moradoše reći da oni nisu ti koje moj tata poznaje i to iz jednostavnog razloga što oni naprosto nemaju mlin niti su ga ikad imali, već se radi o njihovim prezimenjacima koji stanuju prije velikog mosta sa desne strane ceste, a ovi, budući moji, stanuju prije velikog mosta sa lijeve strane ceste.
Ali, poštenje i radinost se ni njima ne može osporiti.
A nije bome ni u mlinu sve. Imaju i oni svoje bogatstvo, sad se već vidno uzrujala moja buduća svekrva.
Njihovo bogatsvo je njihov sin.
Ovaj tu.
Bome, nema svatko takvog sina i,....treba bome imati takvog sina!
&
Mom tati, (a i nama ostalima) prisjede svaka šnita kruha i svako zrno koje je samljeo u mlinu sa desne strane ceste, a prije velikog mosta.
Još će oni sada pomisliti kako je moj tata „zazinuo“ na mlin i bogatstvo .
&
Nekako u pol glasa moj tata nešto ispentlja da je to onda sigurno neka druga familija koju on poznaje i da ove, od mog Budućeg, ovog tu, kakvog bome nema svatko, a i ne može ga svatko ni imati, moj tata ne poznaje.
&
- Ma on vam je jako gluh, preuzme stvar u svoje ruke moja mama, misleći da je silno popravila stvar.
&
-Ma da, ja sam vam jako, jako gluh, pobrza moj tata, a ja i moj Budući se pogledamo očajno, ali i sa nadom da smo samo nas dvoje primijetili kako je moj tata sve odmah čuo što je mama rekla.
A tako gluh?!
- K'o top, ponovila je moja mama.
&
-Samo da u toj gunguli moj Budući ne zametne crnu plišanu kutijicu, pomislila sam ja dok smo u dosta napetom ozračju svi sjedali za stol.
&
- Znate, prijo, nek moja sestra bude glavna u kuhinji, reče bez puno uvijanja moja buduća svekrva.
&
- Bez uvrede, prijo, osmjeli se moja mama, ali ja sam već pozvala svoju sestru.
Ona, istina, nije učena kuharica, ali cijeli život radi u velikim restoranima, pa joj ni učeni nisu ravni.
&
- Nemojte se ni Vi, prijo, naći uvrijeđeni, ali ja na to ne mogu pristati.
Najvažnije mi je, zna'te, za pohanje.
To treba znati.
Pohanje od pohanja se razlikuje.
&
- Ne treba pretjerivati.
Koja žena ne zna pohati?
&
-Bez uvrede, prijo, al' eto,
Vi izgleda ne znate.
Evo gledajte!
Ovaj batak vam je krvav oko kosti.
To ne smije biti, reče moja buduća svekrva pokazujući na batak u svom tanjuru.
Nadbatak mora da je još krvaviji, nastavi ona, naže se prema svom mužu, pa zareže nadbatak u njegovu tanjuru, baš uz kost.
Što j' reć', reć': krvavo.
- Dakle, moja sestra, ponovi značajno moja buduća svekrva.
&
- Onda ćemo kolače peći kod nas, nesigurno će moja mama.
Meni kolači, vjerujte, prijo, idu puno bolje od kuhanja.
Baš sam majstorica, to svi kažu.
A i nek vide ljudi da se i kod nas spremaju svatovi.
&
-A ne, ne!!!
Ja moram imati kontrolu nad kolačima.
Nije to samo znati peći kolače.
Treba znati koje, koliko ...
Neću ja da kad ljudi krenu kući da ja nemam ljudima za dati kutijicu kolača.
&
- Pa je l' da Vam onda makar dođemo pomoći ja i moja sestra.
&
- Ne trebate.
Doći će moja sestra.
Ona jako zna oko kolača za svatove i u nju sam, prijo, najsigurnija.
A imam i puno prijateljica koje su mi se već i ponudile.
Vi, prijo, samo dovezite materijal za kolače i za ostalo ne brinite.
&
– A je l' da mi makar napravimo ruže od krepa?
Za aute i salu.
Vjerujte da mi to krasno radimo i budu k'o prave; k'o žive.
&
- Ma kakve ruže?!
To je staromodno i seljački.
Kupit ćemo mašne i balone k'o sav normalan svijet.
&
Mojoj mami se već počele valjati suze u očima, pa moj "gluvi" tata preuze stvar.
&
- ' Ajmo se mi, prijane, dogovoriti oko pića .
&
- Nemamo se mi tu šta dogovarati, pobrza moja buduća svekrva kao da je ona prijan.
To se uzme jedna trgovina, dogovori sa trgovcem da se poslije svatova vrati sve što nije potrošeno.
Ostalo se plati kad se vrate prazne boce i „gut„.
Ja sam to već dogovorila sa gospo'n Stevom iz naše selske trgovine.
&
Kad su se o svemu „dogovorili“, oni odoše.
Otišao i njihov sin jer ih je on morao voziti.
U toj pometnji opet zaboravio pasti na koljena i dati mi onu crnu plišanu kutijicu o kojoj sam maštala cijeli svoj život.
A dobro, ima vremena, tješila sam samu sebe.
Moja mama plakala do iza Dnevnika.
Moj tata joj se svim na svijetu kleo da on ni ne voli kad je pohanje reš i da to onda nije nikakvo pohanje i da je njemu teško žvakati ako pohanje nije malo opresno, i da.... , i da....
U frižideru ostali kolači koje se moja mama nije usudila ni iznijeti.
(Nastavit će se.Gdje smo mi još od vjenčanja!)