Gotovo cijeli svoj radni vijek putujem na posao.
Već odavno je čovjek sretan samo da radi.
Ne pita gdje se radi.
I,...sve te godine se naglas svađam sa policijom.
Samo oni to ne znaju.
&
Kad ih zatrebaš, nema ih.
Čim malo povezeš, evo ih.
&
Najgore mi putovanje bilo iza domovinskog rata.
Na izlazu iz grada, kontrola prometa:
-vozačka, prometna, pojas.
Znala sam već napamet.
Onda oni ostanu tu, pri gradu, a ja se odvezem u četrdeset kilometara srušenih kuća bez ljudi, čak i bez pasa.
Policije više ni za lijeka.
Da ih na ranu moraš priviti, nema ih.
Samo krda divljih svinja.
Kad naume ići uz cestu, idu uz cestu.
Onda malo prelaze cestu.
Pa stanu.
Doduše, ne gledaju u mene i moj autić, ali ni ne prelaze.
Samo stoje.
Stoje oni, stojim ja.
Stoji i moj autić.
Ugasio nam se motor.
Od straha.
A auto,k'o za vraga,bordocrven.
&
Gdje ste sad, mudraci, kad vas čovjek treba?!!!
Što tu ne kontrolirate promet?!!!!
Lako se držati grada!!!!
&
Eto, i sami voze ovuda,...i to svaki dan, a prave se ludi.
Gle ti tog blata po cesti!
Otkako su zašli traktori u njive,mi se sa autima svakodnevno probijamo i obilazimo te široke blatnjave tragove.
I,....nikom ništa.
Vozim ja.
Svaki dan.
Vozi policija.
Svaki dan.
I,...prave se da ne vide.
Jer,...ako vide, moraju i reagirati.
A to im valjda komplicirano.
Ili ne ulazi u kontrolu prometa.
Još kad je blato suho, pa 'ajde, al' kad ga smoči slaba kiša, sto puta je gore od leda.
I,...nikom ništa.
Da,...bitno je da vi pregledavate vozačke i prometne.
To je bitno.
A ono što će netko nastradati, razbiti auto, svoj i tuđi,to vama nije bitno.
&
I tako već godinama.
Putujem sama na posao.
Zapravo ne.
Sa mnom je uvijek policija.
I, bome, svašta ja njima kažem.
Nema veze što oni to ne čuju.
&
'Ajd' nekidan, nakon duugo,duugo vremena,sve na cesti lijepo.
Nema magle. Nema blata. Nema gužve.
Al', vraga crnog lijepo.
U retrovizoru vidim bijeli kombi.
Ma da, gdje bi dan bez vas prošao?
Al',dečki, nisam ni ja od juče.
Bijeli kombi, plava slova, sve mi je jasno.
I tek da znate: i vidjela sam vas i prepoznala.
&
Smanjim brzinu ja, smanji i policija.
Meni glumite?!
Ko'da me niste sto puta obišli i na punoj crti i to brzinom većom od dopuštene?
Al' ja sam ja.
A vi ste vi.
Ja jadna moram po znakovima pa makar pred podne došla na posao.
Vi ne morate.
Vi ste policija.
Vi ste već na poslu.
Boli vas briga što ja vozim što moram, a ne što mi se jutros malo prohtjelo.
&
Kraj novog znaka ja ubrzam na sedamdeset.
Ubrzaju i oni na sedamdeset.
Al' ne pretiču.
??????
-Što ne pretičete?!
Meni ste našli živce kidat'!
Kod novog saobraćajnog znaka smanjim brzinu čak na četrdeset.
Smanje i oni.
?????
A ljutnja mi naraste na 120.
Točno mi prkose.
Točno me plaše.
Točno mi stvaraju nervozu.
&
Vozili mi tako još nekoliko kilometara jedan iza drugog.
Ja prva, oni iza mene.
Ja po propisima.
Oni po propisima.
Već me glava zaboljela od te napetosti.
Ipak, sreća što sam ih na vrijeme uočila.
I još puno veća sreća što sam ih prepoznala.
&
A onda, nakon jedno desetak kilometara, ipak me preteknu.
„Poljoobrt“, pisalo je na kombiju.