ništa u našem selu više nije bilo kao prije.
U svaku kuću ušao neki nemir.
Nezadovoljstvo, ali i nada.
&
-Šta i ti nisi k'o Rođak?!,govorila moja Svekrva mom Svekru .
-Šta k'o Rođak?,pitao je moj Svekar.
-Pa otišao u tu Australiju.
Onda moj Svekar podigao“šep'cu“ sa flekavim šiltom,opsovao“kru' žarani“i rekao da je on sa svojih deset poštenih prsti uvijek zaradio da u kući nitko gladan nije bio, a ako njoj (mojoj Svekrvi) to nije dosta, neka ide ona u Australiju, a on da je neće zadržavati.
(Ne bih je ni ja zadržavala, ali nisam to smjela reći.)
&
Rođak iz Australije nije nosio „šep'cu“ k'o ovdašnji ljudi.
Nego šešir.
Krem.
Pleteni.
Prozračni.
Ljetni.
&
-A čist k'o dječja duša, govorila bi moja Svekrva.
-A od čega bi ga i zaprljao, govorio bi moj Svekar, tako da ga čuje moja Svekrva.
K'o da taj radi nešto oko traktora!
-Šta bi on radio oko traktora, govorila bi opet moja Svekrva, tako da je čuje moj Svekar.
On je sebi zaradio u Australiji, pa sad može šetati po selu i nositi ljetni šešir.
-Zaradio; zaradio, džaba mu što zaradio kad nikom u selu još piće nije platio, odvalio ljuto moj Svekar,zgrabio svoju „šep'cu“ masnu od traktorskog ulja i otišao za poslom.
&
Selom zaplovila nada.
Nada u pomoć.
&
Kom se potrgao traktor, ponadao se da će Australac dati, ili makar posuditi za novi.
Pa rođaci smo.
Dalji, ali ipak rođaci.
Novčine ima, to svi u selu pričaju, pa šta je njemu onda dati za jedan traktor.
&
Tko morao prekrivati kuću, ponadao se da će Australac dati makar za crijep, ako već ne i za građu.
Pa rođaci smo.
Šta je njemu za jedan krov?!
Može on dati i u australskim dolarima.
Lako ćemo mi promijeniti u kune,govorili između sebe ti što su trebali krov.
&
-Ma meni ne trebaju njegovi novci, pričao u seoskoj birtiji još jedan Rođakov rođak.
Nego, da mi nekako naputi sina u tu Australiju.
Da se dijete tamo lakše snađe.
Da ga netko tamo dočeka.
Smjesti.
Možda Australac ima tamo i nekakvih kuća.
A mom bi malom bila dosta i kakva sobica.
Samo dok se dijete snađe.
I zaposli.
Pa da bude bolje i njemu i nama.
&
Ne znam, al' mislim da se džabe nadaš.
Pa taj ti još u birtiju nije kročio ni sebi da nešto plati, a kamoli nama drugima.
-A čuj! Zato i ima!
&
-Znaš, pozvat ćemo mi njega na ručak!
Pa ti onda njega pitaj za novce, reče moja Svekrva mom Svekru, nakon što nam je traktor već dva mjeseca potrgan u dvorištu stajao, a novaca niotkuda.
&
Ručak bio divan.
Kokošja juha sa „leber“ noklicama.
Filovana paprika u paradajz sosu.
(Sos bio od domaćeg paradajza. Naravno.)
Pečena janjetina i pohani pureći šnicli.
Od prsa.
Mladi krumpir i mlinci.
Onako, pola- pola, pa tko što voli.
I tri vrste salate.
I fine orahnjače.
Onako da dišu već kad ih vidiš.
&
Australac ipak bio naš čovjev, pa mu sve to pasalo.
Što se nije pojelo,(,a ostalo toga jaaako puno), ja i svekrva spakovale Rođaku za kući.
-Da si imate, govorila moja Svekrva umilnim glasom.
-Samo Vi ponesite, rekla sam ja,isto umilnim glasom.
Pa kako ne bismo?
Dat će nam za popravak traktora.
&
Ali, nije dao.
-Kru' mu žarani,vikao je moj Svekar,glavno da se nažderao kod nas.
&
Nije dao ni onima za krov.
A i kod njih se nažderao.
&
Nije ni onog malog naputio u Australiju.
Nit mu pomog'o da se tamo snađe i da ga netko dočeka i primi u kakvu sobicu.
&
Rođak tako ručavao od kuće do kuće.
Svi mu iza ručka još spakovali za ponijeti.
On nikom ništa nije davao ni prije ručka, ni poslije ručka.
&
-A, neće ni on svoje u grob ponijeti, govorila je moja Svekrva.
A mi smo mu od svih u selu najbliža rodbina.
Naslijedit ćemo.
&
I jesmo!
Troškove njegove sahrane.
Jer, osim svijetlog, pletenog šešira, nije ima ništa.
Ama baš ništa.
&
-Stavite mu i taj šešir u sanduk, rekao je moj Svekar.
Bože mi oprosti, mora i Gore od nečega živjeti.