Živjela na svijetu dva čovjeka.
Jedan bio Visok, drugi bio Mali. Skroz Mali.
Ovaj Visoki bio značajan.
Ovaj Mali bio beznačajan. Skroz beznačajan.
Bez Visokog se ništa nije započinjalo.
A ovaj Mali, doš'o, ne doš'o, svima bilo svejedno.
Kad bilo nešto jako važno, Malog nisu ni pustili.
Da ne smeta Visokom.
Jer se Mali u ništa ne razumije.
I ništa ne razumije.
&
Ali,....Visokom nikad dosta visine.
Kad više nije mogao u vis, poče Malog sabijati u crnu zemlju.
Samo da on bude još višlji od Malog.
I važniji od Malog.
I pametniji od Malog.
I ljepši od Malog.
A bome,....i bogatiji od Malog.
&
A i, šta će Malom?
Ne vozi auto, pa mu auto ni ne treba.
Nema auto, pa mu ni gorivo ne treba.
U Malog nitko ne gleda, pa mu ni odijelo ne treba.
Mali nema posao, nema kuda žuriti, pa mu ni skupi sat ne treba.
A meni sve to treba, zaključi Visoki.
Jer sam važan.
I svima potreban.
&
-Reci, Mali, je l' ti nešto treba?!, ipak upita Visoki, više iz znatiželje.
-Ne treba , reče Mali.
-Je l' Mali, a šta ti zapravo imaš, u čudu će Visoki.
-Imam vedro nebo.
Da ga očima ne mogu pregledati.
I toplu zemlju.
Da je nogama prehodati ne mogu.
-Pa bravo, Mali, posprdno reče Visoki.
Velik ti imetak.
-Meni dosta , odgovori Mali i ode niz cestu.
&
Visoki čovjek se ipak penjao još više.
Kad bi do Boga nekako.
Penjao se, penjao,....pa i pao.
&
-E, da je meni još makar jednom pogledati nebo, onako, s kraja na kraj, reče sjetno Visoki i čvrsto se rukama uhvati za hladne željezne gatre svoga prozora.