(slika s interneta; priča iz arhive;ja još uvijek nekud "letam",a slabo mi se vidi)
Nekad su u ovo doba godine Slavonci pripremali kolinja.
I to je bilo važno.
Jako, jako važno.
I sve oko toga je bilo važno.
Do svake i najsitnije sitnice.
&
-K'oda to svatko zna, govorila je moja Svekrva cijeli tjedan uoči kolinja kod mojih.
&
Moja Mama nikad nije htjela zvati moju Svekrvu na kolinje.
Da ova ne vidi kako joj je sitan bijeli luk,
&
-K'oda ja ne znam da kod nje ništa nije kako treba, govorila je moja Svekrva.
Na ono malo zemljice najprije nasadili nekih kržljavih voćkica, pa onda u tom hladu idu saditi bašču.
Gdje će tako nešto narasti?!
&
Moja je Mama na kolinje od žena zvala samo svoju sestru.
Jer je njen bijeli luk bio još sitniji od Maminog.
Pa su njih dvije cijeli tjedan uoči kolinja čistile i prebirale po tim sitnim češnjevima bijelih glavičica.
&
-Moj sin, moj jedinac, moj prvijenac, pa da se iz takve kuće oženi,uzdisala je moja Svekrva bar tri puta u danu, a nedjeljom, kad je posla bilo manje, i po deset puta, sve kao usput pogledavajući u mene.
-A,...nije siroto dijete krivo, govorile su svekrvine prijateljice, pa i one, onako usput, pogledavale u mene.
Nije imala od koga naučiti.
(Siroto dijete sam bila ja.)
&
-Luk je luk, govorila je moja Mama.
Pa neću ga bacati samo zato što je sitan.
Bome, da sam u životu svašta bacala, k'o neke žene, ne bi ovakvu kuću stekli.
(„Neke žene“ je bila moja Svekrva.)
&
-A je joj kuća!?
K'o i bijeli luk, govorila je moja Svekrva.
&
-Samo nek ona šuti, govorila je moja Mama.
Pinči se sa svime, a što god krene raditi , pola sela joj dođe pomagati.
&
-To je moja dika.
I moj ponos, govorila je moja Svekrva.
Ja sam kod svih tih žena zaradila pomoć.
I nije mi žao nikom otvoriti pivo.
&
-Zato i dolaze.
Mislim, zbog tog piva, govorila je moja Mama.
&
Bilo kako bilo, kad se kod nas klalo, moja Mama nikad nije bila pozvana.
Jer je mojoj Svekrvi napuhanih pametnjakovića bilo dosta i previše i bez moje Mame.
-Prijanu svaka čast, govorila je moja Svekrva.
Pa je on onda mogao doći već ujutro, na kavu i kuhanu rakiju, biti cijeli dan i ostati na kolinjskoj večeri.
-Vrijedan čovjek, al' šutljiv, govorile prijateljice moje Svekrve.
-A kakav bi drugačiji mogao i biti?!,rekla je moja Svekrva.
Ona njegova (mislila je na moju Mamu),posla se ne hvata, a usta ne zatvara.
Pa šta će Onda jadan čovjek nego šutiti i raditi.
&
E dobro, kad bi se onda kod nas klalo, stvarno nam u dvorištu bilo pola sela.
Neke smo zvali i ti su radili.
Druge nismo zvali, pa čak ni znali.
Oni su samo držali pivo.
Neki iz „pola sela“ pravili krofne, drugi salovnjake, treći „bogovsku večeru“.
-Jelte žene, treba toga naspremati, govorila je moja Svekrva.
Nikad ti ne znaš tko će od kuda naići na večeru.
&
-Jadno moje dijete.
Kud se to udalo ?!
Ništa ta moja jadnica neće steći uz Onu...., govorila je moja Mama.
Jadnica sam bila ja, a „Ona“ je bila moja Svekrva.
Koliko zakolju, toliko će im sav taj narod i pojesti, uzdisala je moja Mama.