(Slika s interneta)
Čudan je stvor ovaj moj Čovjek.
Donedavno smo živjeli na selu.
U tom selu se on rodio.
U tom selu se ja oštenio.
Meni tamo bilo prekrasno.
A on stalno nešto prigovarao.
Te mu smrdi.
Te mu blato.
Te mu svatko viri u dvorište.
Te pijetao prerano kukuriče.
Te nema kina.
Ni kazališta.
&
Meni to ništa nije smetalo.
Ni trebalo.
Pa ni „falilo“.
&
-Selimo u grad,reče jedan dan moj Čovjek.
&
I tako nas evo.
&
Čovjek i njegov Pas.
Živimo u malom, iznajmljenom stanu.
Jako malom.
Jer je i taj preskup.
A o većem ne možemo sanjati.
Zapravo, ja živim u stanu.
Čovjek radi.
Odlazi jako rano.
Kaže da putuje tramvajem i da mu je posao jako daleko.
I sa posla se vraća tramvajem, pa mu je ito jako daleko.
&
Kad dođe, onda šuti.
Umoran je pa mu nije ni do mene, ni do priče.
Pojede šta bilo.
Jer,...bolje od „šta bilo“ nema.
Ni njemu.
Ni meni.
Ja kuhati ne znam, a on ženu nema pa uglavnom udaramo po konzervama.
Svatko svojim.
&
On veli da su moje skuplje.
Neka su.
Baš me briga.
Što me dovukao u grad.
I zatvorio u taj mali stan.
Gdje sam po cijeli , cjelcati dan sam.
&
I kaže da mogu biti sretan što sam u gradu.
I što sam u stanu.
I što mi kupi konzerve.
I što me preko vikenda izvede van u šetnju.
&
Šta bilo.
Šta bih bio sretan?!
&
Lajati ne smijem .
Zbog kućnog reda.
Režati ne smijem.
Sam sam po cijeli dan.
Na koga bih jadan režao.
Na samog sebe?
Pa nisam lud.
Ne pamtim kad sam lajao na mjesec.
Ne pamtim kad sam se zadnji put onako lijepo potukao sa drugim psima.
Al' ne pamtim ni da je ovaj moj išao u kino.
Bome ni u kazalište.
&
On samo spava, putuje tramvajem i radi.
&
Nit si kuha.
Nit si sprema.
Nit si čisti.
&
A šta ću mu ja?
Ja mu svoje pameti ne mogu dati.
&
Ja samo čekam Božić, da idemo u naše selo.
U selo da.
Iz sela ni mrtav.
Naći ću si kakvu kujicu, stvoriti kakve štence i živjeti u svom selu kao čovjek.
&
Da je pametan, tako bi i on.
A ne živjeti k'o pas.