Na kraju jednog sela stanovali Čovjek i Žena sa troje djece. No, čulo ih se do početka sela. I nitko, baš nitko u selu od njih nije imao mira.

Kad svi u selu orali, oni se svađali. A djeca im plakala. Kad svi u selu sijali, oni se tukli. A djeca im opet plakala. Kad svi u selu želi, oni se opet svađali i djeca im opet plakala. No, i da se nisu svađali, ne bi želi jer,....što bi želi kada nisu ništa ni posijali. Kad svi u selu sakupljali sijeno, oni opet nisu. Doduše, nije im ni trebalo. Jer, nisu njih dvoje imali ni kučeta ni mačeta, a kamoli živinčeta.

Tako se njih dvoje stalno svađali. Kad svađali, kad tukli. Niti su šljiva kupili, niti su jabuka brali. Niti su pekmeza pekli. Niti su si drva za zimu pripremali.

A djeca, kako rasla, tako i prestala plakati. Nabrzo otišla trbuhom za kruhom iz te nesložne kuće u kojoj nije bilo ni kruha, ni mira. I nikad se više nisu vratila.

A ovo dvoje nastavili po starom. Zaustavljali po selu užurbane ljude, pričali jedno protiv drugoga. Te tko je kriv; te tko je koga upropastio; te čiji roditelji pomogli; a čiji odmogli, čak pokrali.

-Dosta već! Ne zanima nas! Ne pomaže nam. Krivi ste obojica!, povika jedan seljan, da ga se čulo od početka do na kraj sela.