Oprala sam sve vane, veliko suđe i kantu za mast. Nju sam dobro i osušila krpom. Čistom i kuhinjskom. Šta ja znam je l' se to s Neba vidi ili ne vidi. Pa kad ja umrem i odem Gore, da me svekrva opet grdi.

U ženskoj ekipi za kolinje bile uglavno prijateljice moje svekrve. Nudila se i moja mama, al' joj moja svekrva rekla da ih ima dosta.
-Samo bi mi ona još trebala, govorila je svekru baš kada sam ja ušla u kuću. Da je za neki po'so, naučila bi i ovu malu.

Kolinjske krofne pravila neka Aneta s kraja sela. Dok mi drugi bili po dvorištu i u čizmama, ona bila u gornjoj kući, u toplim papučama moje svekrve, ložila vatru da se krofne bolje dižu i vikala na svakog tko je ušao, a kamoli za sobom ostavio odškrinuta vrata. Što god njoj trebalo, ja joj donosila „jer je moja svekrva imala prečeg posla i jer ionako sve i uvijek samo na nju pada i jer je džabe sina oženila i jer joj je sada samo još teže„.
– Joj, mama, da ti vidiš kakve su to krofne bile, pričala sam mojoj mami odmah iza kolinja, želeći da ih i ona nauči tako praviti.
- K'oda moje nisu dobre!
– Ma jesu, ali ove kao da nisu krofne. Uopće nisu masne. Ona stavi u njih litru konjaka.
– Ma daj! To si ti nešto krivo čula. To se stavi zbog masti samo jedan „štamplić“.
- Kad ti kažem, mama. Ja sam joj ujutro donijela začepljenu i cijelu litru i kada sam poslijepodne spremala kuhinju, baš sam ja bacila praznu flašu. Vidjela na svoje oči.
– A jes' ti vidjela na svoje oči, ubaci se moj tata (koji je bio pozvan na kolinje), kako je tu Anetu sa kolinja vozio kući tvoj svekar autom i kako je ona promašila vrata od auta? Ipak, Aneta je godinama na našem kolinju pekla svoje krofne sa jednom litrom konjaka. Jer, njene su krofne zaista bile najbolje. I lagane, i sa crtom, i ....što je najvažnije, nisu bile masne, pa smo ih svi voljeli.

Na kolinje bi došla pješice, a kući su je odvezli autom.