Oprosti mi, Bože, samo se ljutim ovih dana. Najprije kupila ove anđele. Uz svakog anđela dobila končić. Svakako prekratak za bilo kakvo vezivanje. 'Ajd' dobro. Valjda nisu stigli povezati. (Kinezi). Povezat ću sama. Imam i ja takvog konca, pa ću si ga uzeti koliko treba. E da, lako bih i rado ja to povezala, al' oni nisu ni izbušili. Pa što su ih onda uopće pravili? (Plastični anđeli ne mogu hodati; ni letjeti; moraju visjeti. A na čemu?)

Onda sam slala paket. Cijeli dan. Jedan paket.

Kad u reklami, možeš ovako, možeš onako. A kad kreneš, ne možeš nikako. Najprije, ne daju kutiju van. Boje se kontrole. Dobro. Nego, neka ja donesem sve što šaljem kod njih, pa nek pred njima pakujem. Dobro. Donesem ja. Al', nemaju oni ni stola. Ni mjesta. Ni špage. Ni ljepljive trake. Nego, nek ja donesem sama. Dobro. Pa sam i donijela. Džabe. Jer, ovo ne primaju. Za ovo ne odgovaraju. Ovo treba upakovati najprije u manje kutije, pa onda u njihovu... Al' opet mi ne mogu ni na pola sata dati svoju kutiju da ja nađem adekvatne manje, koje će stati u njihovu kutiju... Boje se kontrole. Ima tu obližnjih trgovina, pa neka pitam, možda netko ima baš kakve ja trebam... A kakve trebam, ne znam, jer ni za suho zlato ne mogu kupiti ovu njihovu, pa da u toj nekoj od obližnjih trgovina premjerim...

Za cijeli dan, koliko sam obigravala oko tih koji šalju sve, a ne šalju ništa, mogla sam sama odvesti taj paket tamo kamo sam ga slala.

Tragom druge velike i zvučne reklame, požurila po igračke. Najveće sniženje u gradu. Bila među prvima; da se mogu parkirati. I da stignem dok se ne prebere. I stigla. I parkirala. I stvarno veliko sniženje. Jedino se nije imalo šta prebirati, a kamoli kupiti. Par polupotrganih i razbacanih igračaka.

Idem i ja za nekim poslom, a Vi si ovu priču dovršite sami. Kako god hoćete i kako umijete.