Svaka je ulica, i svako selo, svijet u malom. U svakoj kući neki drugačiji ljudi. Sa bezgraničnim uvjerenjem da su baš oni „oni pravi“. I da se život najbolje živi baš tako kako oni to. I da su dragom Bogu najmiliji baš oni, a sve druge i drugačije da dura jer,....što će s njima.

Pa onda jedni druge ljutimo. I jadimo. Jer smo mi takvi. A oni onakvi. i jer ne pristaju biti kao mi. A mogli bi. I trebali bi.

Svi mislimo da je baš nama najteže. Pa,...kad je već tako, a je, zašto oni drugi ustraju kod svog. A mogli bi biti kao mi. Da nama bude lakše. Ali i da oni postanu bolji.

Zakotura se tako gruda snijega. Mi ćemo njima, jer...i oni su nama...(učinili nešto loše). Ili,..... ni mi nećemo njima jer ni oni nisu nama....(učinili nešto dobro).

A onda svi skupa odemo u crkvu. Mi ovakvi uđemo sa jedne strane širokih crkvenih vrata. Oni onakvi uđu sa druge strane tih istih vrata. Sa svima nama uđe i ta nesretna gruda. Da se otopi pod crkvenim krovom. Pod misom. Ali se gruda ne otopi. Pa onda svi izađemo iz crkve kako smo i ušli. Mi ovakvi sa jedne strane vrata. Oni onakvi sa druge strane vrata. I jedni i drugi sretni i presretni što se evo, srećom i hvala dragom Bogu, ni ove nedjelje nismo sreli.