Što j' reć'reć', bili smo mi pošteni i vrijedni ljudi. Pa smo si svega i naradili i priskrbili. („A ne k'o moji roditelji.“-citat završen) Moja svekrva divno kuhala, al' nekako, za tim našim ručkovima uvijek bilo neke vike, galame i dreke. Taman krenemo sa juhom, divnom i kokošjom, kad viče netko da su nam ovce probile tor, pa polet'mo za ovcama. Svi koliko nas ima. Sutradan opet krenemo sa juhom, divnom govedskom, sa domaćim gris noklicama, kad viče netko iz dvorišta ako bi mu baš, baš sad posudili sijačicu. Poslije dođe drugi pitati je l'imamo pečenica za prodati. Tako nam se hladila i juha kokošja, i juha govedska, i svako drugo jelo.

A kod tete Barbare uvijek bilo mirno i lijepo. Ručak počinjao molitvom. -Ma, pusti je, nje se i muhe boje, a kamoli da bi netko došao, šapne mi opet moja svekrva.

Ja sam baš jako voljela ići kod tete Barbare na ručak. Sve što bi stiglo na stol, bilo je ukrašeno: listićem peršina, kolutićem kuhane mrkve, rotkvicom.... -Tako ću i ja, pomislih odlučno. -Je l' ti to vidiš, s negodovanjem će moja svekrva. Nema pametnijeg posla, pa se igra.

Najljepše je bilo kad su nam dolazili rođaci iz Kanade. Onda se uvijek ručavalo kod tete Barbare jer iz njenog dvorišta nikad nitko nije zjačio za vrijeme ručka. Na te ručkove smo bili pozivani i mi koji nismo bili iz Kanade. A ja sam samo čekala da ponestane nešto od pribora, pa da teta Barbara otvori ormar sa gornje slike, pa da ja vidim što joj je to sve ostalo od svekrve, a što ona, „ne boj se i znaš ti nju“, nije bacila. I vidjela sam: krasote i divote: puno uštirkanih, ispeglanih i uredno posloženih stolnjaka; bokalčića, što kristalnih, što staklenih, bezbroj čaša, romantičnih vazica, porculanskih košarica za kruh, bezbroj zdjelica obrubljenih zlatnim obrubima..... -E i ja ću si kupiti takav ormar, čvrsto odlučim ja. I sve to u njemu.

A kad prođe ručak, donesu kolače. (Dobro, to i mi tako.) A onda iz bunara izvade veliku, veliku, veliku lubenicu. Ja sam opet htjela tu ostati makar pet dana. -Ma, prćidu se zato što su iz grada, opet mi šapne moja svekrva. No, ja sam svoju odluku donijela: -kupiti ormar, pod broj jedan -opeglati i uštirkati sve naše stolnjake, i tako ih posložiti, pod broj dva -onda te bokalčiće, vazice, čaše, zdjelice, avzace, escajge i sve to...., pod broj tri -veliku, veliku, veliku lubenicu iz bunara, pod broj četiri

Al' čekaj! Pa mi nemamo bunara. Mi imamo samo selski vodovod!? A,...jadna ja! Pravo rekla moja svekrva. Lako teti Barbari. Ona živi u gradu. Ima žena svoj bunar. A šta mi? Možemo samo željeti i maštati. (nastavit će se)