Bog, Ljudi!

Stigla i ja.

Ali više nisam Helenica.

Tako se zovu samo mala djeca.

Ja sam Helena.

Jer sam sada velika.

Kad se vratim kući i prespavam koliko mama, tata, baka i ja imamo prstića, imat ću četiri godine.

Došla sam ja odavno.

Ali, ja i Baka smo bile na moru.

Jer je Baka rekla da je to za mene zdravo.

Kako zdravo?, mislim ja.

K'o da se more jede.

A Mama je rekla da pas ne laje zbog sela.

Joj, Mama! K'o daje moja Baka pas.

Tata je rekao daje to svašta i od jedne i od druge.

(Ja ne znam šta je „svašta“.)

Onda je moj Tata još rekao neka ja poslije mora ostanem kod moje Bake.

Da se moja Mama bar malo odmori.

A moja Baka je rekla da ga samo moli da joj moj Tata objasni od čega se to moja Mama treba odmoriti.

Pa i ja tako mislim. Jer,...ja sa mojom Mamom radim baš sve poslove. I sve joj poradim.

Onda je moj Tata rekao da će se praviti da to nije čuo i opet je rekao neka ja ostanem kod moje Bake, dok god je moja Baka na godišnjem.

I ja sam tako rekla.

Moj Tata je rekao mojoj Baki da sam ja sad već velika, (što je i istina), i da će moja Baka slobodno moći uz mene heklati cijeli dan.

- E to nije istina.

Što bi moja Baka morala heklati i kad je na godišnjem?

Na godišnjem se ljudi samo igraju.

Da!

Ja se sa mojom Bakom najviše volim igrati skrivača.

A moja Baka ne voli jer me nikad ne nađe.