- Joj, pa zašto si opet mene jadnu opekla?, zajauče Tratinčica.
- Pa moram nekog, odgovori Kopriva. Ti si mi najbliža.
– Ajoj, pazi malo! Sad si mene, cikne Maslačak.
– A šta da vam radim?! Durajte malo. Ja sam takva i gotovo. Drugačije ne znam. A bome i neću, tvrdoglavo će Kopriva. Uostalom, zašto ste narasli tu gdje ja rastem?

Slušao sve to jedan Leptir. Počeše se on brkom iza vrata, pa reče: -Hm, dalo bi se tu nešto napraviti! Kad bi ti te svoje listove privila što više uz svoju stabljiku, puno bi nas manje stradalo. Znaš, i meni si krila oprljila. Zato sam i sletio. Ili bar šuti, reče Leptir.
– Kako da ne bi! Zašto bi šutjela? Ja volim žariti. Kome nije pravo, nek ide odavde! Ili neka dura. Ja se mijenjati neću, sada će već razjareno Kopriva.

No, mogao otići samo Leptir. Pa i odletio. Svi ostali morali ostati jer su tu rasli i odrasli.
Kopriva narasla u veliki grm i više joj nitko nije smio ništa ni reći. Ostale se biljke smicale koliko su god mogle. No, čim bi naišao i najslabiji vjetar, Kopriva bi se uznjihala pa opekla, čas ovoga, čas onoga. Opečene biljke plakale i tješile jedna drugu. Jedna po jedna ocvale, pa se tužno zavukle svaka u svoj korijen. Tamo ih Kopriva više nije mogla rastužiti.

– Gdje su svi?, u čudu će Kopriva kad je pod jesen ostala potpuno sama. Ma zapravo, i bolje da ih nema. Već ću ja naći nekog koga ću žariti.

No, nije bilo tako. Prvi Mraz oprljio Nju. Ali više nije bilo nikog oko Nje da je malo utješi. A tako je trebala nečiju ruku na svom ramenu!
Došao je samo još jedan Mraz, a potom snijeg.

Ne znam da li se prije snijega pokajala. Zaista ne znam. I ja sam se odavno povukla u svoj korijen, da me više nikad nitko ne rastuži.
(I zatvorila svoj haustor.)