A ovako to izgleda kad u kući žive najmlađi, mladi i stari. Ovo je Đurđicina kuća. Sve pokošeno. Sve pošišano. Sve poštucano. Sve u cvatu. Sve ukrašeno.

Kako vani, tako i unutra.

-Ne bih se ja mogla „igrati“ mojim kamenjem i koječim drugim, da mi nije svekrve, reče mi Đurđica kada sam jedno nedjeljno popodne došla vidjeti njene radove. -O, Bože, pa ima li još takvih?, pomislim ja. Baš u to naišla ta „svekrva iz priče“. Došla me samo pozdraviti. I brzo otišla. Da ne smeta. -Bako, ponesi djedu kolače, poskoči Đurđicin sin i pruži joj tanjur kolača, očito pripremljen za prizemlje. Za djeda i baku. Za svekra i svekrvu. Za mamu i tatu.

Aha!!! Tu je „kvaka“. U tome je dakle tajna ove kuće. Zato im sve cvate i odiše ljepotom.

(Nastavit će se...)