Polako, polako, slažu se nježne vunene niti na još jednu kuhinjsku krpu. Običnu, jednostavnu i skromnu.

Ja jako volim vesti na kuhinjskoj krpi. Jer, kuhinjska krpa se nikad ne ljuti. Nit' pita zašto baš roza, kad je moglo i plavo. Kuhinjska krpa ne prigovara. I ne proziva.. I...., ništa ne traži. A sve što dobije pamti. I,....zahvalna je za svaku vunenu nit, koju navezem na nju.

A kod ljudi je posve obrnuto. Svoje pamte. Danima. Godinama. Desetljećima. Onda to još malo uvećaju. I uveličaju. A tuđe zaborave. Kao da ga nikad nije ni bilo.

I tako Život prolazi. I,....sa svakim novim danom ide svome kraju. No, šta to ljude briga. Bitno je da su oni u pravu. I da je njihova zadnja.

Ja zato volim kuhinjske krpe.