-Kako ti odlučiš, reče Mišica svome mužu, Mišu Marku, kad joj je rekao da bi bilo najbolje da i njih dvoje odu u Njemačku.

-Čuj ženo!, ohrabreno će Miš Marko.

Znaš da ja ne biram. Mogu i pljesnivo. Al' nema. Vidiš i sama da više nigdje, nigdje i ničega nema. Čak ni mrvica. Ne zna čovjek više ni od čega ove ptice žive.

-A jesi bio u javnim kuhinjama? Kažu da tamo dijele hranu gladnima.

-Nisam i neću !!! Mlad sam; zdrav sam. Gre'ota je otimati od ljudi. Pa oni ni kuća nemaju. Nama bar za to lako. Rupa na sve strane. A da ih i nema, izbušiš ih dok kažeš „keks“.

-Imaš pravo složi se Mišica. Joj, da nam je bar taj „keks“.

I tako odu.

Najprije se javili nekom rođaku. Ovaj rekao da će ih primiti par dana, dok se ne snađu i još dodao da Nijemci jaaako vole sir, što je za miševe jako dobro, ali da ga režu jaaako tanko, što za miševe nije dobro i da sve što jedu jaaako iza sebe pospremaju i svakojako upakuju, što za miševe isto nije dobro.

-A čuj, Rođak!, reče Marko. Kako budeš Ti, tako ćemo i nas dvoje.

Rođak živio u gradu, pa tako počeli i ovi naši.

-Najprije si nađite rupu, reče Rođak. Da imate gdje biti. Jer,....kod mene možete par dana. A to brzo prođe.

-Mačke li mu njegove, reče Marko svojoj ženi kad su ostali sami. A kod nas dolažav'o i dolažav'o. Ne na par dana, nego na par mjeseci. Nisam mu brojio ni dane ni zalogaje, a vidi ti sad njega.

-Joj da!, uzdahnu tužno Mišica. Dok se sa tavana nije skinula i zadnja tabla slanine, nije kretao za tu svoju Njemačku.

Za večeru dobili dvije kriške sira, male, prozirne i pljesnive, a sutradan Marko krenuo u grad tražiti rupu za sebe i ženu. Jer,....par dana će brzo proći.

Sa sve četiri noge spao, al' rupe našao nije.

-Gdje da je nađeš?!, pričao uveče ženi. Grad je to. Na sve strane samo ceste, ceste, ceste. I auti. Silni auti koji jure po tim cestama. Tu ne moš rupu ni nać, al' je ni izbušit.

-A kuće? Jesi probao zać u kuće?!

-Samo ih vidio. Ući se ne može. Ispred kuća široki, široki pločnici. K'o da će auti i „tuda“ prolaziti. Na svakoj vrata. Ogromna. Skoro ko kuća. Ma kažem ti, ni miš ne bi kroz njih prošao.

-Što ćemo?, uplašeno će Mišica kad je Rođak otišao spavati.

-Ne znam ni sam. Od gladi mi se samo mačke priviđaju.

-Ajmo spavat'! Možda se sutra nađe kakva rupa i za nas, reče Mišica. Pa ipak; Njemačka je to.

-Možda.

-A možda ipak nismo trebali odlaziti iz svoje zemlje?, s uzdahom će Markova žena. Marko već spavao.

(Nastavit će se.)