(Ja se usudila "prepisati" od Kineza. Znaju ljudi; pa zašto onda ne bih?)

Kriza je započela u školskim klupama. Jako, jako, jako davno. U njima će i završiti. Ako će. Reformom. Ne zna se doduše kojom, ali ipak reformom. Ali ne školskih programa. Nego onih koji ih provode. Ako ikad postanu dobri. Dušom dobri. I dobronamjerni. (Čast i velika isprika izuzecima)

Kažu, ne mogu mimo programa. Pa nisam im ja napisala programe. Napisali su ih isti oni “koji ne mogu mimo njih“. Zašto onda ne napišu bolje programe? Jer, kako nam je svima vidjeti (i to godinama), ovi im i nisu neki.

Dobro, nekog reda mora biti. Ne može svak razred po svom. Ni svaka katedra po svom. Ali, ni u jednom programu nije propisan strah, cinizam, podsmjeh. Pa se ipak „predaju“. (Čast i velika isprika izuzecima)

S kojim pravom se ubija hrabrost u našoj djeci? Ona pozitivna hrabrost, toliko potrebna za život. Kako će u život bez samopoštovanja, koje im se uništava?

Na prevažnoj katedri bila Jedna kod koje se ispit nije mogao položiti. Godinama. I zbog toga pucala od ponosa. I samozadovoljstva. Onda joj se u visine digao i muž. Pa bila još ponosnija sobom. Pa se tek onda kod nje nije mogao položiti ispit. Po kojem je to bilo programu? I još je uvijek.

I nitko ne upita, do mene sad, zašto je to tako. I što radi ta Jedna (a na žalost, nije jedna). I zašto to radi????????? I do kada će tako raditi ???????? I nitko ne upita, do mene sad, kako ona to predaje?, kad se godinama ne može položiti.

Već godinama imamo krize. I tamo. I 'vamo. I ovakve. I onakve.

Što ne valja? Zašto ne valja? Kako da tako dugo ne valja? A kod svih drugih valja. Ili makar, puno, puno, puno manje ne valja.

Prestrašeni učenici se nikad nisu usudili ni prepisati od drugih. Pa većina od njih onda džabe putuje po bijelom svijetu. I troši ovo malo novaca koje imamo. (Čast i velika isprika izuzecima)