Bio na svijetu jedan grad. A u gradu kuća. A na kući vrata. Stara i dotrajala. I ....jako, jako ružna.

-Ljudi, prvo ćemo štedjeti za vrata, slože se Ovi iz kuće. I štedjeli. Štedjeli. Teško štedjeti kad slabo pritječe. Nakon dugo, dugo vremena, ipak uštedjeli.

-Hvala dragom Bogu da smo uspjeli, rekoše Ovi iz kuće. Bit će ljepša i kuća i ulica, slože se zadovoljno.

Ali,... nije bilo tako. Od vrata do vrata, od službenika do službenika, od referenta do referenta, saznalo se da je kuća u prvoj zoni. I da je spomenik kulture. I da ne može imati kakva god vrata. Nego teška, drvena i skupa.

-Nemamo mi toliko, povikaše Ovi iz kuće. Jedva smo i ovoliko skucali.

-Nemaju, nemaju, ja znam!, povikaše sad i stara vrata, uplašivši se da će se od starosti jednog dana samo izvaliti na cestu. Pred jureći kamion.

-Ne, sa vratima ne razgovaramo, oštro će ovi iz gradske uprave. Uostalom, vrata nisu stranka u postupku.

-Pa dozvolite nam samo privremeno staviti plastična.

-Ne, oštro će ovi iz gradske uprave.

-Ali samo dok ne uštedimo za drvena!?, probali još jednom Ovi iz kuće.

-Ne i ne!

-Ali, kuća preko puta nema baš nikakva vrata ?!

-To ne znamo. Mi smo nadležni samo za kuće koje imaju vrata, sad će već nestrpljivo ovi iz gradske uprave.

-Ma ne ljutite se, rekoše Ovi iz kuće. Dozvolite plastična samo privremeno. Evo, dajte nam rok.

-Ne i ne! I molimo, napustite već jednom ured!

-E nećemo!!!, raspališe se sad Ovi iz kuće. -Znate li vi da nam iz okolnih kuća koje još od rata nemaju nikakvih vrata, štakori dolaze?!

-Ne znamo i ne moramo znati. Sanitarni inspektor vam je na kraju hodnika. Njemu se obratite.

-A kako mogu plastične stolice i još plastičniji suncobrani na terasu starog hotela?, opet će Ovi iz kuće. Isto u prvoj zoni ?! I isto pod zaštitom ?!

-Mi to ne moramo znati !, povisili glas sad i ovi iz gradske uprave. Mi smo za vrata.

-Ako ste vi samo za vrata, tko je za ljude? Koji je ured za ljude?

-U gradskoj upravi nema takvog ureda. I molimo vas, izađite već jednom kroz ta vrata.

Ovi iz kuće izašli. Šta će? Moraju! I vratili se kući. Jedva ušli kroz svoja vrata. (Metalna. Hrđava. Ružna.)

„Srećom“, nitko ih ne vidi (vrata). Jer, u tom gradu ima jako malo ljudi, pa nitko i ne prolazi. Tek pokoja stara žena kad ide u crkvu. Voze samo veliki kamioni. Kroz sami „centar“. I „prvu“ zonu. Teško natovareni koče i voze dok ne sruše i ono što nije uspio rat.