Da popiju piće. K’o ljudi. Da se dogovore.

-Ovako više ne ide, složiše se već kod prve čašice. -Hajde, reci Ti što ne valja i kako misliš da treba! -Ne valja ništa, odgovori Čovjek. - Dobro, reče Država. Kako da popravimo? -Evo ovako, reče Čovjek. Pričao sam ja sa puno ljudi. Mi mislimo da nas sve skupa samo rad može izvući. -Ooooo, je Ti neka pamet. -Je, je pamet, samo Ti mene poslušaj, reče Čovjek. Dakle: rad. Ne trebaju nama oni što se vrte cijeli dan na uredskim stolicama. Takvi su nas i doveli dovde. Nama treba dimnjačara, stolara, malera. Dobrih bravara i zidara. Toga nama treba. I to brzo. Juče. Razumiješ?! Juče. -Pa šta ja mogu kad ih nema?, odgovori Država. -Pa odškoluj ih. Pa će ih biti. Ali ne izmišljaj. Nek nauče što trebaju raditi i nek rade. Stanji im knjige, pojednostavni gradivo, izbaci gluposti…. -Dobro, odgovori Država. Kad Ti tako kažeš, učinit ću tako.

Pružiše jedan drugom ruku u znak dogovora, strušiše u sebe još po jednu šljivu, pa dogovore novi sastanak, u istom kafiću i za istim stolom.

Čovjek došao ljut. Jako, jako ljut. -Čuj, Državo, pa nismo se mi tako dogovorili. Ti uzeo toj djeci i latinski, i povijest i biologiju. Pa nisu ta djeca glupa samo zato što idu u strukovne škole. A bome, ni manje vrijedna. I dalje, nastavi Čovjek, šta sada sa tim nastavnicima? Je l’ na biro? Je l’ i njih opet na grbaču nas koji radimo?!

Kad Čovjek svoje završio, Država se samo okrene i ode. -‘Ko je tu lud, dovikne samo Čovjeku. Ti ni sam ne znaš što bi htio. Sad se i država naljutila. Jako. -On će od mene praviti budalu, reče Država sebi u bradu.

Prolazili dani. Država i Čovjek se tu i tamo sreli. Ni gledali se nisu, a kamoli razgovarali.

A onda, nakon dugo, dugo vremena, popusti Država, pa poruči Čovjeku da se opet nađu i popiju piće. Da se dogovore k’o ljudi.

-Čuj, Čovječe! Stalno kukaš da si umoran i preumoran, pa sam mislila….. nek radiš samo četiri dana u tjednu. A tri nek se odmaraš. -Konobar, dve ljute na moj račun, poviče Čovjek veselo i pruži ruku svojoj državi. E svaka Ti čast, Državo, tako se misli o svojim ljudima. Umoran sam, nego šta sam neg’ umoran. Ja radim! Krvavih osam sati i ne vrtim se na uredskim foteljama k’o Ti. -Dobro, reče Država pomalo ljuto. Nismo se došli vrijeđat. I ja sam mislila da ćemo sa četrdeset sati tjedno moći sve održati, a Ti bi se odmarao tri dana u tjednu. -Kako četrdeset?!, u čudu će Čovjek. Četiri dana po osam sati je trideset dva sata u tjednu. -E pa, uzmuca se Država, ako radiš samo četiri dana, morao bi po deset sati. -Idi Ti u vražju mater, razbjesnio se Čovjek. Proklet bio dan kad sam Te sebi izabrao, poviče Čovjek i krene iz lokala. Nije popio ni onu šljivu, koju je naručio. Mene više nemoj zvati na nikakve dogovore, poviče još kad je bio kod samih vrata.

-I neću, ljuto odluči Država. Ja imam svoju diplomu. I znam kako treba. A po mojoj dobroti više nitko neće pljuvati. Najmanje ne takvi.

Više se nisu ni sretali, a kamoli sastajali. Država se okretala na svojoj uredskoj fotelji. I bilo joj toplo. A Čovjek krvavo radio svojim osam sati. I to šest, a nerijetko i sedam dana u tjednu.

Zima lagano prilazila svome početku. Moram ići, razmišljao Čovjek. -Moraš, moraš, govorili mu i ostali ljudi. Znaš onu, kog je molit’ nije ljutit. Ne dobivamo plaće. Nećemo imati s čim kupiti ni kupus za kiseljenje, a kamoli nešto drugo. -Dobro, složi se Čovjek sa ostalim ljudima i poruči Državi da se opet nađu u onom kafiću, da popiju piće i dogovore se.

Država došla, al’ nit priča, nit’ naručuje piće. -Čuj, Državo, ja sam malo kratkog fitilja pa brzo planem, al’ moramo se dogovoriti. Država samo šuti. Treba biti solidaran. I razumjeti druge. Država opet šuti. -Znaš, došao sam zbog ovih u brodogradilištima. Vele jadni da ni za kupus neće imati. A i sama vidiš, zima ide. Država opet šuti. Mislio sam, reče Čovjek, kad bi im odnekud i nekako dala, makar dok zima ne prođe. Pametna si Ti, Državo naša draga, nastrugat ćeš Ti odnekud kakvih novčića, pa da i oni dobiju plaće. -Nastrugala sam, reče Država ozbiljno i nadmoćno. -Eto vidiš, poveseli se Čovjek. Ma znao sam ja. Ma svi smo mi znali da ćeš Ti nešto smisliti. -Je l’, Državo, a reci mi gdje si našla novce?! Znaš, nije da sam ja radoznao, al’ pitat će me ljudi. Pa da znam reći. -Od vaših regresa i božićnica, kratko će Država.

-Ma propala dabogda do zime, vikao Čovjek ljut i preljut. Šta nisi te svoje aute poprodala, pa dala ljudima plaće, a ne uzela od nas sirotana da namakneš za još veće sirotane.

Od toga dana se više nisu sretali Čovjek i njegova država. Ni sretali, ni pričali. Šta će biti dalje, ne znam. Jutra su sve hladnija, večeri sve mračnije. Bliži se Lukovo. Trebalo bi i taj kupus kiseliti.