Živjele na svijetu dvije žabe. Jedna bila zelena, a druga još zelenija. Pa se tako i zvale. Stanovale u bari, jedna uz drugu, svaka na jednom roza lopoču.

-Znaš, ne želim više biti žaba. Ni živjeti u blatu, reče Zelena žaba onoj Zelenijoj, dok su se izležavale u toplom mulju.

-Pa šta je tebi!?, zakrekeće Zelenija žaba i iskolači svoje već ionako izbuljene oči.

-Ništa!, oštro će Zelena žaba. Mogla sam misliti da ti to nećeš razumjeti. Zato što si puno gluplja od mene.

-Šta bi bila gluplje?!, ljuto će Zelenija žaba. Žaba k'o žaba. Žaba ti, žaba ja.

Otada Zelena žaba više nije skidala oči sa stabla. Svojim izbuljenim žabljim pogledom pratila svaku pticu.

-Vidiš, govorila bi Zelenijoj žabi. Tako ću i ja letjeti. I biti graciozna. I imati perje. I cvrkutati. I imati krila.

-Pamet bi ti bila puno potrebnija, uzvrati Zelenija žaba, slasno proguta nekog kukca i zavuče se u blato.

-A tebi malo ambicije. I malo profinjenosti. Samo bi jela, i jela, i jela. Fuj!

-Živim kako moram. I kako mogu. Svakako životom za koji sam stvorena. Da si malo pametnija, i ti bi tako, iskreketa Zelenija žaba, pa svoju žablju glavu opet zavuče u mulj.

No, bilo kako bilo (A NITKO NIJE I NIKADA NEĆE SAZNATI KAKO JE BILO), dospjela Zelena žaba na sam vrh obližnjeg stabla. Imala Zelena žaba svoje ljude. Jednom dala ovo, drugom dala ono, i bome,....evo je na samom vrhu.

A na vrhu prekrasno. Blizu si neba. I sunca. Al', bome, čim zapiri i najmanji vjetrić, uznjišu se te tanke i visoke grane, da ti prisjedne i nebo i sunce.

Zelena žaba bila silno ponosna na svoje postignuće. -Vidi se da me svi cijene, govorila je sama sebi za ljepšeg vremena kad se nije morala držati čvrsto za granu. Bome mi se i dive.

Gledala Zelena žaba kako drugi, pa i ona probala tako. -Jer,.....ne možeš ti na ovoj visini samo kreketati. Još bi ljudi mogli saznati da dolaziš iz blata.

-Nije red ni buljiti ovoliko u ljude, poučavala Zelena žaba samu sebe i svojim žabljim nogama svaki dan pritiskala svoje izbuljene žablje oči. Ma, ne zvala se ja Zelena žaba, ako ne budem imala oči k'o lastavica.

Pazila Zelena žaba i na svoja usta. -Nije ti to, draga moja, više bara. Pa da razjapiš usta od jednog do drugog šaša, govorila Zelena žaba sama sebi.

A dolje, ispod stabla, skakala bezbrižno Zelenija žaba. Malo u mulj. Malo na lopoč. Pa onda opet malo u mulj. Kreketala do mile volje, a za vrućina zijevala, još više razvaljujući ionako prevelika usta.

A Zelena žaba sve više drhturila u krošnji drveta. Od straha. Od zime. Od gladi. Od jada. Od kajanja.

A kad vjetar porušio sve one koji su je dovukar'li na sam vrh krošnje, znala je Zelena žaba da će i ona pasti. I pala je. Raspljeskala se sirota na zemlji da je ni rođena majka ne bi prepoznala.

-A moja Ti!, plakala i naricala kraj nje Zelenija žaba. Kud si išla, gdje žabama mjesto nije. Sa drveta odavno palo i onih dvjesto, koji su trebali biti na vrhu, a gdje bi Ti, jedna obična žaba. Ajoj, jadna, što me ne posluša.... Mogle smo i dan danas svaka na svom lopoču kreketati. Aaaaa, jadna ne bila, sirotice moja.....

Pretužno kreketala Zelenija žaba, a iz buljastih žabljih očiju suze samo dostizale jedna drugu.