Negdje iza Domovinskog rata, otvori jedan Mali čovjek krojačku radnju. U jednom malom gradu. To mu bila i struka i zvanje, pa mislio, nek nisam nikom na trošak.

-Što bismo mi čekali socijalnu pomoć, kad nas ja svojim rukama mogu prehraniti?!, govorio On ženi.

-Imaš pravo, odgovori njegova Žena. Znaš da ću ti i ja pomoći. Koliko god budem znala i mogla.

- Ma znam, reče zadovoljno Čovjek. A znam i da smo oboje skromni. Nek nas dvoje zaradimo za jednu krojačku plaću, nama dosta.

- Ma da!, potvrdi Žena. U početku može i manje. Nešto će biti i iz moje bašče. Nešto iz svinjca. Nešto iz kokošinjca!, sad će već ushićeno krojačeva Žena. Samo da Ti porez ne bude veliki, nastavi Ona, sada sa zebnjom.

-Oooo, odgovori Krojač. Daj mi, Bože, velikog poreza. To znači da bi i zarada bila velika, s nadom će Krojač, pa kako je dan već bio pri kraju, odoše oboje na počinak jer,....sutra otavraju krojačku radnju.

A u daljini se grohotom smijao Porez. - A glupog li Krojača! Pa On misli da ću ja ovisiti od njegove zarade! E moj, Krojačiću, ne ide to tako. Al' dobro! Nek' si se ti samo ulovio u moju mrežu, zaključi zadovoljno Porez, pa i on ode spavati.

Ujutro Krojač stvarno otvorio radnju. Bila uz njega i žena. Da pomogne što god može. Da On samo što više skroji i sašije. Sakupili njih dvoje nešto novca, nešto čak i posudili, pa nabavili materijala razne vrste. Nek se nađe. Da kupci mogu birati. Samo da dođu (kupci), sa zebnjom će Žena.

- Ma doći će! Ne boj se, tješio ju je Krojač, pazeći da Ona ne primijeti da se i on boji.

-Evo nekog!, oduševljeno će Žena. - Neki fini gospodin, tiho će Krojač, dok ovaj još nije ušao u radnju.

- Možda treba odijelo, šaptom će Žena.

-Ja sam inspektor, reče Ovaj smrknuto i bez „dobar dan“. Sanitarni. Utvrđujem da li vam je sanitarni čvor propisno izveden i pripremljen za ovu djelatnost.

-Je, je!, pobrza Krojač, kako ne bi bio. –'Oć'te sjesti?, uplašeno će Žena. Ovaj ne odgovori ništa, nešto upisa, stavi u torbu i ode. Bez „doviđenja“.

Ne bi dugo, evo ti još jednog gospodina. I taj bio inspektor. Protupožarni.

- Treba dva aparata, strogo će On.

- Zašto dva ?, upita bojažljivo Krojač. Još nisam zaradio ni za jedan.

- Zbog kvadrature, strogo će Protupožarni. I zbog Pravilnika. Ispisa neke papire, pa na odlasku samo reče da im je ovo prva kazna i ako za osam dana ne budu kupili dva protupožarna aparata, slijedi druga kazna. Veća. Jer ne može On samo njih obilaziti.

Onda bio inspektor za buku. Bome nađe da Krojačeva šivaća mašina previše lupa. Inspektor rada odredio kaznu što radnju čistila Krojačeva žena i k tome, bez sistematskog pregleda. Strop im u radnji bio previsok. Pod im u radnji bio prenizak. Blagajna zastarjela. Krojač nije imao položen ispit iz povijesti. Po gradu se pričalo da su mu na škarama bome našli i nešto prašine. Sad se već Krojač jako bojao. Svega i svakoga. Na vratima mu jedna naljepnica bila kriva, a čak tri su nedostajale. Pa je i za naljepnice dobio kaznu. Krojačeva žena se više nije usudila donijeti mu ni gablec, a kamoli u nečemu pomoći. Nekako krajem mjeseca došao i Porez. Bio to toliko ogroman stvor da nije mogao ući kroz vrata Krojačeve radnje. Stoga naredio Krojaču da izmijeni vrata. U roku od osam dana. Da Porez može ući. Sve pod prijetnjom kazne. Novčane.

Na kraju Krojač od svega odustao i brzo zatvorio svoju malu krojačku radnju u svom malom gradu. On i žena još dugo godina bili više gladni nego siti dok su poplaćali sve kazne i obaveze. Skoro i bez kuće ostali.

A kad do škole dorastao njihov sin, ode Krojač i odmah ga upiše na zavod za zapošljavanje. A Krojačeva žena ode i zatraži za dijete socijalnu pomoć.

-Nek se dijete samo nikog posla ne hvata, reče sa olakšanjem bivši Krojač. A osim toga, sa tri socijalne pomoći u kući, moći će se nekako.