Ljubav, ili je na prvi pogled, ili uopće nije ljubav. Bar ne ona prava. „Najpravija“.

„Najpravija“ ljubav nikada nije čula za razum. Ona „cvate“ samo u srcu. I tu joj je dobro. I tu joj je toplo. I tu ostaje. Do smrti. Ali i poslije nje. Jer,....“najpravija“ ljubav nikad ne umire.

-Je l' ti vidiš to blato po njegovom dvorištu?! -Vidim. Ja blato volim. I njega volim, govorila je Ona.

-Ali,...te heklane ruže u koje ste se toliko zaljubile baš i nisu za vašu borduru, govorila sam ja držeći na krilu okruglu bijelu tkaninu na kojoj smo izvezle četiri anemone. Zar ne vidite da su te ruže samo od bijelog konca? A vas četiri ste ipak vezene. -Vidimo, ali mi baš volimo borduru od samo bijelog konca, odgovorile su u glas sve četiri vezene anemone.

-Ali On ima četiri šljivika ! -Svi pravi ljudi imaju šljivike, odgovorila je Ona. Ja baš volim što ima četiri šljivika. I njega volim, govorila je Ona. -Proći će tebe ljubav dok pokupite šljive u svakom šljiviku. Ti i ne znaš da se to kupi sa zemlje. I da bole leđa. -Nikad me neće proći ljubav, govorila je Ona. Volim njega i svaku njegovu šljivu, dodala je sretno.

Ali, oko tih ruža nužno ide rijetka mreža, govorila sam vezenim anemonama. -Neka! Mi baš volimo kad je mreža oko heklanih ruža rijetka. To nam je baš ukusno. Nekako smiri. I nas. I ruže.

-Do ceste se osjeti smrad svinjca. I štale. Što ćeš tu? I kako ćeš tu? Mogla si u grad. Nokte lakirati.

-Nikuda ja od njega ne idem. Makar po blatu svaki dan hodali. Makar u svinjcu svaku noć spavali. I makar svaki dan šljive kupili, odgovorila je Ona.

A možda da pogledamo kakve druge šeme za bordure ?, govorila sam ja. -Ne treba, odgovorile su četiri vezene anemone. Svakom laticom smo se zaljubile u te bijele heklane ruže. Nama su one divne. Najdivnije. Od prvog časa kada smo ugledale njihovu šemu. Samo se uz njih želimo prati. I s njima štirkati. I poslije peglati. Do kraja našeg vezenog života.

Volim ga. I voljet ću ga zauvijek.

Naheklaj nam četiri bijele ruže i bit ćemo sretne. Zauvijek!, rekle su mi četiri vezene anemone.

Ostavili su je s njim. I bila je sretna s njim. Do njegova zadnjeg daha.

Jer, bila je to “najpravija“ ljubav.

Naheklala sam im njihove četiri bijele ruže. I,...rekla bih da su sretne.

Što vi mislite? O „najpravijim“ ljubavima. I o vezenim anemonama i njihovim heklanim ružama?