- Jeste oprali prozore?!

Niste? Pa kako niste?! Kad mislite?!

- Pusti, ženo, ljude! Oprat će! Gledaj svoja posla!

- Pusti ti mene! Ja sam Anđelica! Baš su ljudi „moja posla“.

– Ma znam! Al', stignu još.

– Ma kad stignu?! Danas već trinaeti.

– Pa dobro. Vidiš i sama da ima još dvanaest dana do Božića.

– E joj, joj! Tebi se uvijek sve stigne, a onda prvi sjedaš za stol. Kao da su prozori jedini posao do Božića.

– Ma dobro! Ako baš i ne stignu prozore, neće im dragi Bog zamjeriti. I zima je sad za pranje i otvaranje.

- Ih, tebi je uvijek zima. I,...samo da se od svega nekako izvučeš! Nek ne radi nitko, pa nećeš morati ni ti, ljuto će Anđelica svome mužu Anđelu.

– Ma nije tako, ženo! Griješiš dušu! Znam i ja koliko je još posla do Božića.

– Vraga crnog ti znaš! Bože mi oprosti grijeh!

Kad si zadnji puta usisao Nebo?!

- Ma usisat ću! Kako ne bih usisao! Samo ti mene podsjeti! Ja ti to, jadan, zaboravim!

– Šta bi bio bio jadan?! Imaš glavu.

Kako ja jadna vidim posla na sve strane?!

Joj! Joj! Sretan si ti što mene imaš!

– Pa jesam. Sretan. Tiho će Anđeo. (Kad već ona tako kaže)

– E da, to bi trebao i sam znati! Da si pošten.

A,...malo je ovakvih kakva sam ja!

- Pa je! , još tiše će Anđeo. (Sigurno je tako, kada ona tako kaže)

– Eeeee, vidjela bi' ja tebe da sam ja k'o druge Anđelice.

– Ma nemoj mi ih ni spominjati!, preventivno odgovori Anđeo.

– Daa, da, dragi moj! Možeš ti biti sretan i presretan što si baš mene dobio!

- Sretan sam, odgovori Anđeo. I presretan!, doda.

- Bome i budi. I zahvalan!

I meni, koja te duram tolike godine. A bome i mojoj mami, pokoj joj duši! Koja me ovako vrijednu i sposobnu, i skrbnu, i šparnu odgojila.

I dragom Bogu, koji me baš Tebi dao. Iako me baš ničim nisi zaslužio.

- Pa zahvalan sam, poslušno i tiho reče Anđeo.

- Vraga si ti zahvalan! Po cijeli dan sklapaš ta krila na molitvu. I tako ćeš do Božića. K'o da te ne znam.

A vidi mene!

Opet bez frizure! K'o i lani! K'o i preklani! K'o svake godine!

Dok vam, jadna, svima nakuham i napečem, dok sve za vama operem i pospremim, dok....., dok.....

Polete suze iz njenih anđeoskih očiju. Zbog prozora, koje treba oprati. Zbog tepiha, koje treba usisati. Zbog prašine koju treba obrisati. I kolača, koje treba ispeći.

Od siline plača ramena joj se samo tresla, a neuređena kosa sve odskakivala od leđa.

- Ne plači, ženo!

Radit ću i ja. Rado ću ti pomoći. Samo mi reci što i kako. Pa ćemo sve zajedno poraditi u imenu Božjem.

– A, ne! ' Fala ti, al' nisam ja od tih žena! , reče Anđelica i prestade plakati, pa joj se i duga kosa smiri na ramenima.

Kakva bih ja žena bila, da ne mogu jednog Božića pripremiti?!, reče i odleti za nekim poslom.