(slika sa interneta; svaka čast i iskreno divljenje s naše strane)

-E, ja ću sendviče.

-A ja ću sokove.

I kupit ću nam objema karte.

Bliže sam željezničkoj.

-Može.

Bit će nam to kraaasan izlet.

U Zagrebu nism obile skoro godinama.

Sniženja počela, kartice su spremne i čak ne pretjerano ispeglane.

-Pa,...znaš, i zaslužile smo da se malo poobučemo; makar na sniženju.

-Ma i moramo!, potvrdila sam Kolegici s posla.

Ipak radimo.

Ne možeš dolaziti svakakav.

A moja garderoba u najmanju ruku, isprana.

-Joj,...i sa mnom je isto tako, složi se moja Kolegica.

Pa vidiš me da stalno u istoj robi dolazim na posao.

Sažalijevale smo se tako, što svaka sebe, što onu drugu, pa i nekih desetak dana.

-Ma znaš, nije to više ni tako skupo, rekla sam ja.

-Nije, nije!, brzo se složila ona.

A,...imaš brate trgovina za svačiji džep.

-Pa istina!

Ne moramo nas dvije kupovati najskuplje.

Nek nam je samo novo.

Da se malo razveselimo.

-Ali, i treba nam, reče Kolegica.

Nekad mi teže ujutro odabrati što ću obući nego kasnije odraditi cijeli radni dan.

-Joj, živa istina.

Znaš da i meni tako, potvrdim ja, jer,....tako mi stvarno i je.

-Ma ima te robetine, nastavi Kolegica, al' nešto usko, nešto kratko, sve mi žao baciti.

Visi u ormaru, zauzima mjesto, a džabe što visi.

-Znaš, nadovežem se Ja, sad kad si kupimo novu garderobu, sve što nije za nositi, treba baciti.

I baš dobro i baš u zadnji čas smo splanirale taj Zagreb.

-Pa da!, potvrdi moja Kolegica.

Dobro je to i za psihu.

Malo promijeniš okolinu, prođeš drugim ulicama, vidiš druge ljude.

-Kad si ono rekla da počinju sniženja na 50 % ?

-Mislim petnaestoga.

Tako je pisalo na internetu.

-Čekaj, onda bi mi mogle ići 18-og.

To nam je prva subota iza.

-Možemo.

Znaš, toliko dugo nigdje nisam bila da se već samo i Tvojim sendvičima veselim.

Onim putnim.

Dobro ih „nafiluj“!

-Ma nemaš brige.

Znaš da sam Ja u tome besprijekorna.

-Piše na internetu da subotom rade do tri.

-Pa to nam posve dosta.

A poslije ćemo na ručak.

Da i mi jadne jednom pojedemo što nam netko drugi skuha.

-Super!

Dogovoreno.

-Znaš, bude meni nekad žao same sebe, rekoh Ja.

Samo radi, radi, radi.

Svaki dan.

I svaki dan jednote isto.

Radi na poslu.

Radi kod kuće.

Putuj.

Peri tu robu.

Peri sebe.

Peglaj.

Kuhaj.

Usisavaj.

-Baš si to dobro opisala, složi se sa mnom moja Kolegica.

(Nas dvije godinama radimo zajedno i jako se slažemo.)

I meni mene često žao.

Umor se gomila iz dana u dan, veselja niotkuda.

Radiš k'o lud na sve strane, nitko ni ne primijeti.

Osim ako nešto krivo napraviš, ili pak ne napraviš.

-Ma da!, nastavim Ja.

Nekad su žene naših godina već uveliko bile u mirovini.

Imale tople, udobne papuče, lagano kuhale, još lakše optrgavale suhe listiće na svojim lončanicama, poslije ručka prilegle.

-Nas dvije o tome ne možemo ni sanjati, reče, sad već jako tužno, moja Kolegica.

-Da, mi ćemo sa posla odmah na groblje, zaključim ja, još tužnije.

-Al' znaš, pribere se Ona.

Malo smo si i same krive.

Mogle smo ovakav izlet u Zagreb već sto puta organizirati.

Svaka nam subota slobodna.

Plaću imamo.

Kartice imamo.

Nitko nam ne brani.

Treba čovjek i sam o sebi misliti, a ne se samo sažalijevati

-Apsolutno si u pravu.

Nećemo se više ovako zapustiti.

-Nećemo!

-E, znaš zašto Te zovem.

Je s' gledala Dnevnik?

U Zagrebu zagađen zrak.

-Joj jesam!

Baš sam i ja Tebe htjela zvati.

Je s' čula da najavljuju snijeg u subotu?

-Joj, čula sam.

Pa da ne idemo onda??!!

-Ni meni se ne ide.

Pa nismo ni gole, ni bose da sad moramo ginuti zbog šopinga!

-Nismo.

-A i,....znaš mene.

Ja bih sigurno imala tlak.

Čim je nešto drugačije u danu, on samo „šinja“.

-Tako isto i sa mojim šećerom.

Garant bi bio preko 10.

A ja se još teško penjem i u vlak.

-I ja, ali, mislila sam, idemo dvije pa će jedna drugoj pomoći.

-Da, pomoći dobro pasti.

I ne daj, dragi Bože, kuk slomiti.

Kad sam jednom davno putovala vlakom baš u Zagreb, jedna starija žena nogom promašila stepenicu, pala, ne na peron, nego pod vlak. Srećom je vlak stajao, a nju poslije hitna odvezla.

-Joj, daleko bilo.

Taman bi nam još i to trebalo.

-Ma znaš, ja se baš veselim što ne idemo.

Zavući ću se u sobu i peglati.

Ima te robetine, samo je treba popeglati presložiti da ti je ujutro spremna za obući.

-Znaš da ću i ja tako.

Nema ti ljepše nego peglati dok vani lijepo pada snijeg.

Ej, al' donesi Ti one svoje putne sendviče u ponedjeljak za gablec.

-Štima, dogovoreno.

Samo da ti još kažem, tko zna da li i griju vlakove.