(slika s neta; svaka čast; na ideji i na izvedbi)

-Ružan je i strašan. Pričuvaj ga Ti. Meni ga nitko ne bi oprostio. Na Tebi ga nitko neće ni primijetiti. Nitko si i ništa. Neće se nitko ni čuditi. Neće Ti zamjerati. A mene bi pokopao (grijeh).

-Dobro, reče pomirljivo i poslušno Nitko i ništa žena, natovari sebi na leđa strašan, prestrašan, ma užasan grijeh Ugledne gospođe i tako postade Čuvarica grijehova.

Ugledna gospođa zadovoljno ode u svoj ugledni život stvarati nove grijehove. Sada i više. Što ne bi?! Sada ima svoju Čuvaricu grijehova.

-Poslala me Ugledna žena k Tebi. Kaže da Ti čuvaš tuđe grijehove, pa sam i ja donijela svoj, reče jedna, još Uglednija žena, stojeći na vratima Čuvarice grijehova. Čuvarica grijehova se sažali na Ugledniju ženu, pa i njen grijeh uze na svoja leđa.

-Nikom ne reci da je moj, reče Najuglednija žena. Smijat će mi se! Zamrzit će me! Osudit će me! Izgubit ću i ugled i sve što imam. -Kome bih rekla i zašto bih rekla, odgovori mirno Čuvarica grijehova. -Dobro, vjerujem Ti, ali,....ako ipak netko pita, reci da je grijeh Tvoj. -Pa na mojim je leđima, odgovori smireno Čuvarica grijehova. Onda je moj. I vidi se, i podrazumijeva se, reče Čuvarica grijehova. -Ma da, Tebi i priliči. Uostalom, Ti ništa ne bi izgubila, reče Najuglednija žena na odlasku. Naravno; bez hvala i bez oprosti.

I tako ljudi dolazili jedan po jedan, natrpavali svoje grijehove (kojih su se stidjeli, al' ipak ih činili), na leđa Čuvarice grijehova.

Trajalo to godinama. Desetljećima. Cijeli jedan ljudski život.

Nije odala nikada nikog. I nikada nikom. Šutjela. Trpjela. I durala tuđe sramote na svojim leđima.

Onda zatvorila svoja vrata. Svima. Da joj više nikada i nitko ne donese svoje grijehe. I svoje sramote.

-Šta joj je?!, govorili u čudu ljudi.

A ona se samo umorila. Od ljudi i svega što je u njima.