[Video kako Helenka nosi drva pogledjate na našoj Facebook stranici]

-Milo bakino, pa znaš da moram na posao i da te nema tko čuvati.

-A da povedeš i mene?! Ja ću ti sve pomagati na poslu.

-Ne mogu, zlato bakino! Djeca ne smiju dolaziti na posao.

-Ali, bako, pa ja više nisam dijete. Sad ću imati osam godina. I sve ti kod kuće radim. I kažeš da sve radim bolje od tebe.

- Ma znam, milo, ali te na posao ne smijem voditi.

- A da me ostaviš kod ove gospođe iz trgovine. Ona samo prodaje.

- To je njen posao. Ni ona ne smije nikoga čuvati dok radi.

- Pa mogu ja ostati sama kod kuće. Slagat ću drva dok ti dođeš sa posla.

Imala Helena još stotinu ideja. Neprovedivih i nemogućih.

- Kaže tata da malo moraš prije škole otići i kod druge bake.

- Neću ići kod druge bake. Kod nje nikad nema „krvavog posla“ k'o kod tebe! Druga baka sve poradi sama. Ili joj radi dida. I ne zna se ni igrati.

- Al' moraš ići u školu.

- Ne moram! Bit će opet korona, pa onda učimo od kuće. A ja bih učila od tvoje kuće dok si ti na poslu, pa ne moram otići od tebe.

Ipak je morala otići.

Meni ostalo puno „krvavog posla“. I njena žuta lopta pod muškatlom. I biciklić u šupi. I reketi. I lutke. I robot koji svijetli i zuji. I roza „ajkula“ koja je plivala u kadi dok se ona kupala. I milijun uspomena na još jedno divno ljeto, koje smo ja i moja Helenka provele zajedno. „Krvavo radeći“.

Otišla je plačući neutješno. Kad je iz dvorišta izašao auto iz kojeg je mahala svojim ručicama, skoro me tuga ugušila.

- Milo, bakino, ostavit će tebi tvoja baka „krvavog posla“ da imaš kad opet dođeš, govorila sam kroz suze. Ako mi srce do tada ne prepukne od tuge.