-Šta bi jeli, kad bi se svi štrikanja hvatali?!, ljutila se moja svekrva, kad god bi me vidjela s ručnim radom.

K'oda mi nije dosta Rezike, sad još i ova mala.

Rezika je bila sestra mog svekra.

Ne baš pretjerano omiljena u našoj kući.

A mala sam bila ja.

Isto ne baš pretjerano omiljena u našoj kući.

-Pusti je, Stara, branio me uvijek moj svekar.

Ne znaš je l' slabija, il' je manja.

-Ta mala nije za našu kuću i „gut“.

-Ali, sad je u našoj kući.

Strpi se; ojačat će.

- Od igle ojačati neće, ljutila se dalje moja svekrva.

Mogla bi makar šljive kupiti.

Šljiva nije teška.

A mogla bi i orase čistiti.

Svašta bi ona mogla raditi, samo da hoće.

Od tih njenih križića nitko koristi imati neće.

Uzmu njih dvoje onda svatko po jedne vile, pa odu u sijeno.

Ja pričekam da zamaknu iza stare kruške, pa brzo dohvatim svoj vez.

- Ma,...samo pola konca, obećam sama sebi.

Tek da me želja mine.

Ja jako voljela kad bi nam došla teta Rezika.

(Ona što baš nije bila omiljena u našoj kući.)

Lako bilo teta Reziki.

Ona bila svoja gazdarica, nikoga se bojala nije, pa štrikala koliko god je htjela i kad god je htjela.

Uglavnom vunene čarape i „lajbeke“.

Al'...nikad novo nije započela dok ne dovrši ono što joj je u rukama.

-Tako ti je najbolje, poučavala me teta Rezika.

Al', što rekla moja svekrva, mo'š ti nju poučavat', kad te ona neće slušati.

Ja uvijek nazapočinjala svega i svačega.

Jedno heklam, drugo vezem, treće štrikam.

-„Prevredna na mater“, govorila je moja svekrva.

Bolje da se i jedna i druga i treća nekog posla hvataju!

(I ja. I moja mater. I teta Rezika.)

-Pusti , Stara, ojačat će mala, branio me moj svekar.

I bome, ojačala ja.

Poprilično.

Naučila i morala raditi svega i svačega.

(A ne k'o moja mater.)

Al', i dan danas, bar četiri ručna rada radim istovremeno.

Pa onda, za najveći uzmem roza vanu u kojoj ineče mijesim dizano tijesto.

Za vez plavu plastičnu zdjelu u kojoj inače pravim salatu.

Za heklanje žutu, isto od salate....

Jer, svaki rad ima svoje klupko.

Svako klupko ima svoju zdjelu, da se ne kotura i ne maže po podu.

A kad trebam raditi salatu, uzmem zdjelu, izvadim klupko sa radom, pa peri zdjelu, napravi salatu, poslije opet peri zdjelu, stavi u nju klupko sa radom, pa sve tako do nove salate, a onda ispočetka.

Nema više moje svekrve.

I žao mi zbog toga.

Nema više ni moga svekra.

Još mi više žao zbog toga.

Nema više ni naše tete Rezike.

Najžalije mi zbog toga.

Odavno sam i ja svoja gazdarica.

„Ojačala" puno više nego što treba.

Sad i ja k'o nekad naša teta Rezika, mogu štrikati koliko me volja.

(Na žalost, i radim tako.)

Sad sam Kupila plastične gondole.

(svaka po 62,00 kn)

I vratila na mjesto sve plastične zdjele .

Nek čekaju svoje salate i svoja dizana tijesta.

U svaku ću od ovih košarica smjestiti jedan ručni rad.

Njegovo klupko, njegovu iglu, njegove „špenadle“.

Uredno uzmem, radim, pa potom vratim.

Malo jedno, malo drugo, malo treće......

Jesenas sam pokupila šljive i napravila pekmez.

Orase pokupila, osušila, otucala, očistila i stavila u hladnjaču.

Kupus kiselila.

Sad već nova drva naručila.....

-Jesam ti rekao, Stara, da će od nje biti prava žena?!, govorio bi moj svekar da je još živ.