Živjela na svijetu dva čovjeka. Jedan bio Visok, drugi bio Mali. Skroz Mali. Ovaj Visoki bio značajan. Ovaj Mali bio beznačajan. Skroz beznačajan. Bez Visokog se ništa nije započinjalo. A ovaj Mali, doš'o, ne doš'o, svima bilo svejedno. Kad bilo nešto jako važno, Malog nisu ni pustili. Da ne smeta Visokom. Jer se Mali u ništa ne razumije. I ništa ne razumije.

Ali,....Visokom nikad dosta visine. Kad više nije mogao u vis, poče Malog sabijati u crnu zemlju. Samo da on bude još višlji od Malog. I važniji od Malog. I pametniji od Malog. I ljepši od Malog. A bome,....i bogatiji od Malog.

A i, šta će Malom? Ne vozi auto, pa mu auto ni ne treba. Nema auto, pa mu ni gorivo ne treba. U Malog nitko ne gleda, pa mu ni odijelo ne treba. Mali nema posao, nema kuda žuriti, pa mu ni skupi sat ne treba. A meni sve to treba, zaključi Visoki. Jer sam važan. I svima potreban.

-Reci, Mali, je l' ti nešto treba?!, ipak upita Visoki, više iz znatiželje. -Ne treba , reče Mali. -Je l' Mali, a šta ti zapravo imaš, u čudu će Visoki. -Imam vedro nebo. Da ga očima ne mogu pregledati. I toplu zemlju. Da je nogama prehodati ne mogu. -Pa bravo, Mali, posprdno reče Visoki. Velik ti imetak. -Meni dosta , odgovori Mali i ode niz cestu.

Visoki čovjek se ipak penjao još više. Kad bi do Boga nekako. Penjao se, penjao,....pa i pao.

-E, da je meni još makar jednom pogledati nebo, onako, s kraja na kraj, reče sjetno Visoki i čvrsto se rukama uhvati za hladne željezne gatre svoga prozora.