Iz FINE? Pa što iz FINE??? Šta je da je, od njih nikad dobro nije. Već dugo rade kojekakve prisilne naplate. Ali, opet, što bi meni imali prisilno naplatiti? Pa sve sam platila. I nemam kredita. Ni dugova. A opet, šta znaš! Dok pošten čovjek spava, zakoni samo niču. I rastu. I kazne u njima propisiju. Skoro same od sebe. I rastu. I kamate. I troškovi. Ustaneš ujutro i više ne znaš je l' smiješ zijevati dok se ne razdremaš, ili je to preko noći postalo kažnjivo. Pa se onda samo protegneš. Al' vrlo malo. I jako kratko. I samo kad te nitko ne vidi.

-Ma glupost!, reče mi moja Hrabrost. Čega se ti imaš još bojati? Propala firma tebi. Propala mužu. Što su htjeli, odavno su ti uzeli.

-Pa istina, složim se ja. Stvarno nemam dugova. Ni kredita. Čak ni ne vozim brzo.

-A opet?, uključi se moj Strah. Vidiš da na obavijesti piše: IZ FINE. Šta bi FINA tebi dobroga pisala?! FINA ne šalje čestitke. To znaš i sama.

-Ma znam, kako ne bih znala. Da je makar križić označen uz paket.

-Pa, ludo jedna, kome još FINA šalje paket?, naruga mi se moj Strah.

'Ajd', sad se smiri, reče moja Hrabrost. Idemo redom. -Jesi platila struju? -Jesam. -Jesi platila vodu? -Jesam. -Jesi platila plin? -Jesam. I smeće. -A komunalnu naknadu? -Jesam. -A televiziju? -Jesam, to preko trajnog naloga. Tako i dopunsko zdravstveno. -Pa eto vidiš. I šta se onda bojiš?

-Al' imam nešto zemlje na selu. -Pa kakve to ima veze sa ovim papirićem iz poštanskog sandučića? -Pa kažu da će biti velike kazne ako ne pokosiš. -Iiiiii?, upita dalje, sada već nervozno moja Hrabrost. -Pa nisam pokosila, skrušeno ću ja. -Pa, ženo bož'ja, do juče snijeg padao. Nitko ne kosi, niti se još ima što kositi., sad će već jako ljuto moja Hrabrost. I, odmah da ti kažem, takvoj ludoj i uplašenoj, ni ambrozija ne raste preko zime.

-Dobro, dobro, ne ljuti se, odvratim ja.

-Ma pusti ti nju, tiho će moj Strah. Bolje da mi provjerimo sve do kraja. -Jesi platila porez na auto? -Ma jesam. To se sad plaća kod registracije, pa ne možeš zaboraviti. -A da nisi ipak negdje malo jače povezla? Svaki dan si u autu. -Ma nisam, čovječe! Znaš koliko mi je godina. -Ma znam, oprezno će Strah. Al' kažu da sad po cesti svagdje tih kamera. I ne vidiš policajca. A kamera tebe vidi. Možda si ipak negdje malo pritisla gas. Makar na ravnom?, analizirao je sa mnom moj Strah. I to do dugo, dugo u noć. Hrabrost već odavno otišla spavati. I naspavala se. A ja i Strah šuškali i ćućkali šta bi to meni loše mogla slati FINA i koliko će me to, jadnu, moći koštati.

Sutradan uzmem taj nesretni papir i odem u tu još nesretniju poštu. Šta bude, bude.

I bilo je. Al' nije bilo pismo. Kako je poštar označio na obavijesti. Nego paket. I nije bilo iz FINE. Kako je poštar napisao na istoj toj obavijesti. Nego iz KINE. Naručila sam neki jeftini prekrivač preko wisha.

Jadni ljudi sa aljkavim poštarima. Još jadnija zemlje sa preplašenim ljudima.