Pregorila meni rerna. Iako, ne znam od čega. Otkako sam sama, slabo je ta sirota išta ispekla.

Imam godina, imam kila, imam šećer. U rernu ni ne gledam.

A i inače. Jako sam sebi dobra. I,...jako sebe razumijem. I jako sebe žalim. Pa onda radim ono što volim. A ne radim ono što ne volim. Pa mi je stalno neka igla u ruci. Kad štrikaća. Kad šivaća. Kad prelomim s heklaricom.

-Pa bolje tako nego da dosađuješ djeci, rekla sam odavno sama sebi. -Pa bolje, potvrdila sam sama sebi. Odavno. Djeca imaju svoj život. I svoje poslove. I svoje brige. Sve istina.

No, u nekim važnim životnim situacijama, ostavim ja sve svoje igle i bome,...napravim sve što treba. Pa neću se valjda sramotiti pred ljudima. Da kažu:“Gle je! Nema ni kučeta, ni mačeta, a kakvo joj je u kući“. A ne ! Nisam ja od tih žena. Znam ja što je red. I rad. I čistoća.

-Pa bome se i nemoj sramotiti, kažem sama sebi. Nisi sakata. A nisi ni lijena.

I nisam. Ni jedno. Ni drugo. Nekad sam ja radila “k'o strela“. Ako sam mogla cijelu zimu štrikati i vesti, mogu oprati i to malo rerne. -Možeš i moraš, ošto ću sama sebi. -Hoću. I ne samo rernu. Oprat ću cijelu peć. Neće mi vez pobjeći, rekla sam sama sebi. -I da ti pobjegne, a neće, zna se šta je preče, opet ću sama sebi, al' sada puno, puno oštrije.

I,bome,....oprala ja. Sve. Gornju ploču. Oko svakog kola posebno. Onda rešetku. (Bome baš bila masna. ) Pa ručkice za svako kolo. Staklo na rerni. Sudoper. I pod u kuhinji.

Frižider nisam. On radi, majstor ga nema zašto otvarati, pa što bih se još i s njim mučila. A radim vez na kojem treba doslovno još par uboda i gotov je. -Da , to stvarno trebaš završiti,kažem sama sebi. -Istina!,potvrdim sama sebi. Sramota da taj vez stoji zbog par uboda igle. Baš sramota. I to velika.

I tako, Ja i Ja, koje jedine živimo u ovoj kući i koje se u svemu slažemo, sjednemo brzo za taj vez, da napravimo tih par uboda, završimo taj vezeni cvjetni puket. Da ne bude sramota.

Majstor za rernu se najavio za sutradan.

-Nije se morao ni najavljivati, zadovoljno kažem sama sebi, štrikajući pačvork kocke za jedan veliki prekrivač. -Bome i nije, potvrdim sama sebi. Ponosno.

Sve oprala. I rernu. I ručkice za svako kolo. I posebno oko svakog kola. I rešetku. (Baš bila masna.) i staklo od rerne. I sudoper. I pod u kuhinji. Ma, svaka mi čast. I još završila vez. Baš mi svaka čast.

Sutradan došao majstor. Ja i Ja ga ponosno uvele u kuhinju , pokazale rernu i uglas rekle da je rerna pregorila.

Priđe majstor, lapi peć, cijelu je odmače od zida...... -A joooooj! A joooooj! Navodno da prvo provjeri utičnicu. Rernu i ne gleda. Rešetku isto tako. Ni oprane ručkice ne gleda. Samo utičnicu na tom prljavom i preprljavomzidu iza peći.

-Alaaaa sramote!

-Da je bar javio da će odmicati peć od zida, mislila sam postiđeno. -Trebao je javiti, mislila sam dalje, žaleći sama sebe. -Bilo bi korektno da je javio, složila se i ona druga Ja u meni, takođe sva sčvakorena od nelagode. -I tko zna kome će on sada to pričati,.....mislila sam ja. -Ma ne boj se, dodala je ona druga Ja u meni, koja se brže sabrala. Pa imaju i oni valjda neku poslovnu etiku. Možda čak i poslovnu tajnu. -Ma ne vjerujem, rekla sam tiho Ja , sva crvena u licu.

Kad je majstor popravio rernu i otišao, raspričale se Ja i Ja, sve jedna drugoj uskačući, čas u misao, čas u riječi. -Ma, majstor je kriv, rekla sam Ja. Pa trebao je javiti da će odmicati peć od zida. -Naravno da je trebao. K'oda mi ne bi oprale i taj zid. Pa nismo sakate.