Jesenas šljiva ni za lijeka. „Pobrao“ ih mraz još u proljeće. A kad nema šljiva, nema ni pekmeza od šljiva.

Nešto malo sam ipak uspjela kupiti. To malo skuhala, pa ispalo još manje.

Ma, samo da mi je za djecu. Prevole pekmez od šljiva mazati na kruh. Voljeli su to cijeli život, pa nek se makar malo oslade. Da ih želja mine.

Onda sam to malo stavila u još manje teglice. Kao,...da im bude više. I dulje. Samo je jedna tegla bila veća. Litrena. Nju sam namijenila za u buhtle, kad mi oboje dođu. Jer i to jako vole.

Iz police sa zimnicom nestajale teglice jedna po jedna. Ja bila sretna. Neka samo uzimaju. Za njih sam pekmez i kuhala. No,...onu litrenu teglu nitko nije odnio. A dobra moja djeca. To oni sigurno ostavili zato što sam rekla da je to za buhtle.

I ta za buhtle stajala i stajala.

Božić prošao. Djeca se razišla. Ja ostala sama. I ta litrena tegla pekmeza od šljiva.

-Znaš da slatko blaži tugu, kao da reče tegla.

Ne bih ja od moje djece. Pa ni za njih nije bilo dovoljno. -Ali, oni su ti otišli, kao da opet reče tegla. I svašta imaju, nastavi tegla. I svašta si kupe, opet će tegla.

Svejedno. Napravit ću buhtle kad oboje dođu.

-K'oda ti oni vole buhtle, opet će tegla.

Pa nećeš me valjda ti učiti što moja djeca vole, a što ne vole. Ja sam im mama, podviknem na teglu i odem za nekim poslom, samo da je ne gledam više.

Obrni, okreni i sutradan me svi putevi vodili do tegle.

A možda tegla ima i pravo. Nisu ni tegle što su nekad bile. Napredovali svi. Možda su i tegle. Istina je da moja djeca, hvala dragom Bogu, ne oskudijevaju. I meni puno i svašta donesu.

Ipak ne. I ne. Kakva bih ja bila mama da pojedem tu zadnju teglu pekmeza od šljiva. Nikakva. Ne bih mogla sebi pogledati u oči. A njima ni pogotovo. Sada imaju samo mene. I ja sam im i mama i tata. Ovo je njihova roditeljska kuća. I ovo je njihov roditeljski pekmez.

-Dobro, dobro, ne ljuti se toliko, reče tegla i nastavi stajati gdje je i do tada stajala, a ja opet odem za nekim poslom.

Sutra me put opet nanio kraj tegle. Već rano ujutro. Šuti tegla. K'oda prkosi. Prođem oko deset, ona i dalje šuti. Vratim se oko dvanaest, ona opet šuti. Šuti cijeli dan kao zalivene.

Dobro, dobro, šta si se toliko nadusala, kažem ja negdje prije dnevnika kad mi je šećer pao na nulu. 'Ajde, pojest ću te kad si toliko navalila, kažem ja i dohvatim teglu.

Kad ono, nije bio pekmez. Već cikla.

A,....moja ti. Sram te bilo. Uzela bi od djece. Kakva si ti mama. Nikakva. Baš nikakva.