Za nadolazeću zimu LADICA PLETENINE.  Sve Ladica proizvode možete pogledati, izabrati i naručiti, kao i dobiti preciznije informacije na www.ladica-poslovni-pokloni.com

-Operi svu plastiku, rekla mi Svekrva uoči kolinja.

-Pa oprala sam.

-Pa operi još jednom. Znaš da će doći Kata.

-Znam, kažem ja i operem još jednom sve plastične vane i vanice, zdjele i zdjelice, kante i kantice.

Ni ja ni moja Svekrva nismo voljele da nam na kolinje dođu teta Kata i tetak Pero. Kata bila rođena sestra od mog Svekra, a Pero bio njen muž.

-Ništa bolji od nje, govorila je moja Svekrva.

Njih dvoje u svemu najpametniji. Najvredniji. Najiskusniji. A tek im djeca. Ne znaš je l' ljepša, il' pametnija, il' uspješnija.

-Da vi, žene, vidite moj bijeli luk. Ma svaki češanj k'o glavica crvenog.

-Pa šta ga nisi donijela?, rekla bi moja Svekrva crvena u licu k'o crveni luk.

-Pa nisam, odgovorila bi joj šogorica Kata. Znam da Tebi uvijek pola sela kopa bašču, pa sam mislila da Tvoj luk mora biti još bolji od mog, odgovori Kata.

A,....jedan –jedan. I to, za moju Svekrvu, na domaćem terenu.

-Gadura!, rekla bi poslije kolinja moja Svekrva, al' tako da je ne čuje njen muž.

-Gadura, rekla sam i ja, ali tako da me ne čuje moj muž.

Ni ja ni moja Svekrva nismo voljele tetu Katu. Slabo šta i znala i htjela, samo sebe i svoje hvalila, a našem prigovarala. Nikad je nismo zvale na kolinje jer se mojoj Svekrvi, a sve tako odmah i meni, tlak dizao, što od Kate, što od njenog, isto tako prepametnog Pere.

-Šta bilo, što bi nas i zvali, govorila je teta Kata. Rodbini je red da na takav posao dođe i bez poziva, govorila je teta Kata i još sa „kapije“ počela vikati da zašto nam u kotlu još voda ne vrije i kada mi mislimo završiti to kolinje kada ga još nismo ni započeli i da je nama uvijek bitno da se što ranije rakija „skuha“, a kotao tko šiša.

Uz „kuvanu“ teta Kata nastavila sa prozivkom. Šta smo radili toliki u kući juče, kad uz kotao nisu privezena drva. I šta smo radili toliki u kući prekjuče, kad ni trešća nismo napravili. I jel' nam to toliki posao da smo makar sinoć crijevom natočili vodu u kotao. I sad će onda njen siroti Pero morati držati crijevo od vode dok se kotao ne napuni. (Pa lijep mu posao izabrala. Tko će kome, ako neće svoj svome.)

-Trebali ste i stolove oribati, sad već podviknu teta Kata.

-Pa oribali smo, kažem ja, da se ne mora moja Svekrva, u ranu zoru, dok u kotlu još nije ni voda zavrila, svađati sa svojom šogoricom.

Ja i moja Svekrva se svađale svaki dan i po par puta, al' pred „vanjskim neprijateljem“ uvijek solidarno sabile redove.

-A jeste oprale kantu za mast?, brižno će teta Kata, uz četvrtu ili petu „kuvanu“.

-Jesmo, kažem ja, da ne mora moja Svekrva, koja je već bila sva crvena od tlaka i tete Kate. Više od tete Kate. Oprale smo i kuhaču za mast, i cjediljku za mast i lončić za vađenje čvaraka, i prešu za čvarke i sve što treba, pobrzam ja da se teta Kata, koja je sad već držala petu, ili možda šestu „kuvanu“, ne muči.

Tetak Pero, koji već nije mogao durati tu „sjedačinu“, a vani toliko posla, ustajao je prvi od „kuvane“ i hvatao se crijeva za vodu da natoči kotao. Žurio se valjda, da mu nitko ne uzme taj „teški i preteški“ posao jer,...trebaš ti držati crijevo dok voda kroz njega teče.

Teta Kata je isto došla u dvorište jer, trebalo je još toliko toga pregledati i prigovoriti. Zna ona nas. Moja Svekrva je popila polovinu nekog lijeka koji se zvao „Val“ i koji se pije samo u teškim trenucima, velikoj sekiraciji i ljutnji.

I, ...tako je to bilo svake, ama baš svake godine.

Mi kod tete Kate nikad nismo bili na kolinju. Nije nas ni zvala, a mi uvijek imali kod svoje kuće tog krvavog i prekrvavog posla, pa se nismo ni nudili. Sve do jednom. Čula moja Svekrva od jedne svoje rod'ce, da teta Kata i njen „siroti Pero“, nit imaju šta klati, nit imaju sa čim, a bome ni sa kim klati.

-Nit kante, nit vane, nit krpe, nit kotla......pričala ta rod'ca mojoj Svekrvi.

-Aha!, podvikne moja Svekrva.

-Aha!, podviknem i ja k'o moja Svekrva.

Kad smo od iste rod'ce saznali da teta Kata ima kolinje, naspremamo se ja i moja Svekrva, pa poranimo još za mraka kod tete Kate. Mi svaka čiste čizme na nogama, „fertun“ oko struka, krpica u džepovima od „fertuna“ jer, znate, kod kolinja nikad dosta krpica. Ispekla moja Svekrva i dvije štruce sa orasima. To smo prekrile sa kuhinjskim krpama, koje smo vadili samo kada su nam dolazili rođaci iz Kanade.

-Je l', Milo, nek vidi šta su prave žene.

-Bome nek vide, sve poskočim ja, veselo primijetivši da sam sad Milo, a ne Mala, kao do sad. Ma da, u takvim situacijama ljudi se združe.

U teta Katinom dvorištu još mrak. Nema ni tetka Pere, ni crijeva za vodu, ni kotla, ni stolova, ni preše za čvarke, ni ljudi. Samo mrak.

-Gazde, gdje ste!?, poviče moja Svekrva sve podižući one dvije štruce od oraha, prekrivene našim najboljim kuhinjskim krpama, koje smo čuvali samo za rođake iz Kanade.

-Nek' se vide, reče moja Svekrva i malo popravi tu kuhinjsku krpu.

-Bome, nek' se vide, kažem i ja, sada kao Milo. Uzvikale se, bome nas dvije, ne žaleći glasa.

-Gazdeeee!

-Gazdeeee!

Kroz ulazna vrata prvo proviri „siroti“ tetak Pero. Obučen od glave do pete. Takav valjda i spavao.

-Evo, evo, evo, viče odnekud iz kuće teta Kata. I ona obučena od glave do pete. Valjda i ona tako spavala.

Tu moja Svekrva objasni da smo mi čuli da oni danas imaju kolinje, pa, kako smo veliki rod, da smo nas dvije došle pomoći i da je moja Svekrva ispekla štruce od oraha jer, kakvo je to kolinje bez štruca, a Mala je (to sam sad opet bila ja), samljela orahe jer mi svoje orahe uvijek očistimo i stavimo u hladnjaču, al' ne valja ih puno unaprijed mljeti jer onda ishlape i onda nisu dobre štruce.

Preda moja Svekrva te dvije štruce teti Kati i samo zamoli da joj vrati poslije kuhinjsku krpu jer su nam to najbolje krpe koje čuvamo za samo kada nam dođu rođaci iz Kanade i još kaže da, sada kada već kolinje još nije počelo, idemo nas dvije (Ona i Mala) kući jer kod kuće imamo krvavog posla, a oni kad jednom krenu, ako nas budu trebali, nek samo poruče po nekom i mi ćemo doći.

„Siroti tetak „Pero nešto malo rekao, kao, da nam hvala i da će poručiti po nas kad počnu. Teta Kata samo stajala onako čupava od spavanja, držala te štruce i pazila na tu krpu za kanadske rođake.

Ja i moja Svekrva na odlasku prolazile kraj svinjca. Jedno svinjče lagano i pitomo roktalo. Njemu siromaku još nisu ni rekli da je kolinje.

-Ma znaš, Milo, ne žalim ni štruca, pa čak ni krpu, al' nek smo joj pokazale. Ona će meni.....

Bome, dva- jedan za moju Svekrvu. I to u gostima.