(Ručni rad sa slike, kao i sve naše ručne radove možete vidjeti i naručiti na ovom linku)

-Kako ti odlučiš, reče Mišica svome mužu, Mišu Marku, kad joj je rekao da bi bilo najbolje da i njih dvoje odu u Njemačku. -Čuj ženo!, ohrabreno će Miš Marko. Znaš da ja ne biram. Mogu i pljesnivo. Al' nema. Vidiš i sama da više nigdje, nigdje i ničega nema. Čak ni mrvica. Ne zna čovjek više ni od čega ove ptice žive. -A jesi bio u javnim kuhinjama? Kažu da tamo dijele hranu gladnima. -Nisam i neću !!! Mlad sam; zdrav sam. Gre'ota je otimati od ljudi. Pa oni ni kuća nemaju. Nama bar za to lako. Rupa na sve strane. A da ih i nema, izbušiš ih dok kažeš „keks“. -Imaš pravo složi se Mišica. Joj, da nam je bar taj „keks“.

I tako odu. Najprije se javili nekom rođaku. Ovaj rekao da će ih primiti par dana, dok se ne snađu i još dodao da Nijemci jaaako vole sir, što je za miševe jako dobro, ali da ga režu jaaako tanko, što za miševe nije dobro i da sve što jedu jaaako iza sebe pospremaju i svakojako upakuju, što za miševe isto nije dobro. -A čuj, Rođak!, reče Marko. Kako budeš Ti, tako ćemo i nas dvoje.

Rođak živio u gradu, pa tako počeli i ovi naši. -Najprije si nađite rupu, reče Rođak. Da imate gdje biti. Jer,....kod mene možete par dana. A to brzo prođe.

-Mačke li mu njegove, reče Marko svojoj ženi kad su ostali sami. A kod nas dolažav'o i dolažav'o. Ne na par dana, nego na par mjeseci. Nisam mu brojio ni dane ni zalogaje, a vidi ti sad njega. -Joj da!, uzdahnu tužno Mišica. Dok se sa tavana nije skinula i zadnja tabla slanine, nije kretao za tu svoju Njemačku.

Za večeru dobili dvije kriške sira, male, prozirne i pljesnive, a sutradan Marko krenuo u grad tražiti rupu za sebe i ženu. Jer,....par dana će brzo proći.

Sa sve četiri noge spao, al' rupe našao nije. -Gdje da je nađeš?!, pričao uveče ženi. Grad je to. Na sve strane samo ceste, ceste, ceste. I auti. Silni auti koji jure po tim cestama. Tu ne moš rupu ni nać, al' je ni izbušit. -A kuće? Jesi probao zać u kuće?! -Samo ih vidio. Ući se ne može. Ispred kuća široki, široki pločnici. K'o da će auti i „tuda“ prolaziti. Na svakoj vrata. Ogromna. Skoro ko kuća. Ma kažem ti, ni miš ne bi kroz njih prošao.

-Što ćemo?, uplašeno će Mišica kad je Rođak otišao spavati. -Ne znam ni sam. Od gladi mi se samo mačke priviđaju. -Ajmo spavat'! Možda se sutra nađe kakva rupa i za nas, reče Mišica. Pa ipak; Njemačka je to. -Možda. -A možda ipak nismo trebali odlaziti iz svoje zemlje?, s uzdahom će Markova žena. Marko već spavao.

(Nastavit će se.)