( Na ovom linku možete pregledati i naručiti sve naše rukotvorine.)

Sutradan Rođak opet ustao u četiri. Najprije otišao na podzemnu, onda će na autobus od firme, pa na „bauštelu“. Kod N'jemca je sve razrađeno. -Zato i jesu bogati, govorio je Rođak dok se ujutro oblačio za posao.

I ovi naši ustali u četiri. K'o Rođak. Mišica jedva čekala da vidi podzemnu. Al' oni nisu morali na podzemnu. Samo na autobus. Rođak im rekao koji broj i na kojoj strani da ga čekaju.

-Za prijatelje, Marko Slavonac, reče Miš Marko i pruži ruku svom budućem šefu. Ovaj ga samo oštro pogleda i tutnu mu lopatu. Pa onda rukom pokaza na lijevi kraj groblja, gdje je trebalo kopati rake. -Sechs Stuck taglich. Jeder. (Šest komada dnevno. Svaki.)

-Bit će nas šest, reče Miš Marko kad su došli do obilježenih raka. -Ma, mislim da ga nisi dobro razumio. Ne razumijem baš ni ja, ali mi se po gestikulaciji učinilo da moramo iskopati šest. -Šta šest? -Pa raka. -Ma, šta bilo. Kako bismo nas dvoje mogli iskopati šest raka?! -Al' čini mi se da je rekao svatko po šest. „Jeder“! To sam čula na televiziji. Značilo bi : svaki. -Ma ti si, ženo, luda. Nas dvoje dvanaest raka? U jedan dan? Pa toliko ih danas neće ni umrijeti.

Bilo kako bilo, kad su došli skroz blizu, nađoše dvanaest obilježenih raka. Pa sad, kako im volja. Svaki po šest ili njih dvoje ukupno dvanaest.

N'jemac precizan. Što bi rek'o Rođak.

Negdje oko osam uveče iskopali oni te obilježene rake i skoro u njima i ostali. Onda krenuli kući. Sjeli na pravi autobus, ali sa krive strane ulice, pa se onako mrtvi umorni vozili do zadnje stanice na toj liniji. Pa onda nazad, do svoje stanice i Rođakovog stana. Nikoga ne možeš pitati. Nitko te ne razumije.

Kad došli kući, Rođak već spavao na lijevom boku. I hrkao. Njih dvoje se doslovno skljokaše na svoja mjesta. Miš Marko nije prebacio prvu lijevu nožicu preko svoje žene.

(NASTAVIT ĆE SE)