Baka kaže da je život danas jako težak i da bi bilo najbolje da živimo svi skupa. Ili Baka kod nas, ili mi kod Bake.

-Jes, jes, jes, mi kod Bake.

-To i ne bi bilo tako loše, rekao je moj Tata.

-Ma ne!, rekla je moja Mama. Ipak smo i mi i Vi naučili živjeti tamo gdje živimo.

-Ali, dijete, rekla je moja Baka mojoj Mami. Pa ja bih vam kuhala dok vi radite.

- Ma ne treba. Ja to stignem uz posao. A i mi više jedemo na lešo.

-Da, da! Slaninu na lešo. Ili pečena jaja, rekao je moj Tata i gledao strogo u moju Mamu.

-Pa onda grijanje, rekla je moja Baka.

-Bome, grijanje je velika stavka, rekao je moj Tata i sada nije gledao moju Mamu. (Ne znam što je „stavka“.)

-Ma ne!, rekla je moja Mama i sada je ona strogo gledala u moga Tatu. Mi smo naučili plinsko, a Baka voli drva.

-Ma, dijete, meni je bitno da je toplo. A i Helenica ne bi morala ići u vrtić da ja i vi živimo skupa.

-Pa Helena ne ide u vrtić zato što mora. Nego zato što treba. Da ima svoje prijatelje. I svoje male probleme! Da se socijalizira, rekla je moja Mama i sada gledala u moju Baku. (Ne znam što je „socijalizira“.)

-Ma, dijete! I ja sam imala djecu. Čuvala ih je moja mama. Spavali su dok su htjeli. Čekao ih topao doručak.

-Vama se uvijek sve svede na jelo!, rekla je moja Mama i opet gledala u moju Baku. Sada jako, jako ljuto.

-Pa dobro, Milo, nemoj se Ti odmah ljutiti. Nek ide onda Helenica u vrtić. Ja bih za to vrijeme peglala vaš veš.

-Ma kakvo peglanje?! Danas se više ništa ne pegla!

-Joj! Joj! Nikako Tebi ugoditi, rekla je moja Baka, pa je sada i ona ljuto gledala u moju Mamu.

-Dosta vas dvije, rekao je moj Tata.

-Kako bi Ti primila izbjeglice, kad nećeš mene!?, rekla je moja Baka.

-Takve k'o Vi nikako, rekla je moja Mama.

-Rekao sam dosta, rekao je moj Tata.

Ne volim kad moja Mama tako priča sa mojom Bakom. Moja Mama nikad ne voli da nam dođe moja Baka. A moja Baka uvijek voli. I uvijek nas primi. Ja i moja beba kod moje Bake imamo kućicu u kuhinji. I,...što veli moja Baka, kad loži sebi, toplo je i meni i mojoj bebi.