-Ali, bako, molim te, molim te, molim te, vikala je Helena skačući oko mene, kad su djeca rekla da bih trebala nabaviti psa. Pljuštali su argumenti za psa. -Mi bi se manje brinuli za Tebe, ako bi imala psa u dvorištu, govorio je moj sin. A i vidiš kako bi se Helana veselila. Molila me i kćer.

Psa, pa psa, pa psa. Eto, neka ja sama izaberem pasminu, veličinu i izgled, Ali ipak sugeriraju da bude mlad pas, možda čak štene, koji bi se onda navikao na mene, na naše dvorište, pa i na njih, koji dolaze kada god mogu.

-Bako, molim te, reci da pristaješ.

• Ma ne mogu, djeco, uz najbolju volju.

Sad već imamo puno životinja i svaku treba nahraniti, napojiti, obići je, očistiti za njom.

• Ali, bako, mi ćemo ti pomoći kad god dođemo.

Ma znam, milo, ali tebi sad počinje škola i nećeš moći doći do Božića.

• Neka dođe teta.
• Ona ne ide više u školu.

-Pa ne može ni teta. Ona radi. ‘Ajde, Helena, odi pa izbroji koliko već životinja imamo. -Pa ne hraniš svaku posebno, reče moj sin. -Tolike životinje i sad zapelo baš na psu, reče moja kćer. -Bako, ti uvijek kažeš da me voliš najviše na svijetu, pa ako me voliš, nabavit ćeš psa, zaigra Helena na zadnju kartu. -Ma ne moraš ti njega nabavljati, niti po njega ići. Mi ćemo ga naći, ako treba i platiti, kupovat ćemo mu hranu da nije tebi na trošak, reče moj sin. -Ako i mene voliš, doda moja kćer, ti ga samo primi, mi ćemo sve ostalo.

–Ne ljutite se, djeco, znate da vas sve volim, i to jako. Ali ne mogu brinuti još i o psu.

Od kada sam im i mama i tata, ovo je valjda bilo prvo što sam im odbila. I nije mi bilo lako. Ali, imala sam i ja svoje argumente. Imali smo mi svojevremeno psa. Još mu najlakše dati jesti i piti. Al’, od psa ne možeš koraknuti. Ja sadila cvijeće, on vadio lukovice. Ja kopala u bašči jedan red, on kraj mene lijegao na drugi red. Onaj koji sam već okopala. Po danu trčao za biciklistima, po noći lajao pod našim prozorima. Ma neću i neću. Zapravo, ne mogu i ne mogu.

Kad noćas, negdje iza ponoći, skiči nešto ispod mog prozora. Onako, kao da je pas, ali nije pas, više kao lisica. Skiči, pomalo i reži. Opet došla po moje kokoši. Ali, bojim se izaći. Čak i iz kreveta. Lisica stalno reži. Onako sitno, pseći. Al’ ipak reži. Navučem jorgan do ušiju. Podvučem obje ruke pod jorgan. Znam da sam u kući i da ne može do mene. Al’ sad više ne znam da li sam zaključala kuću. Znam ja to i zaboraviti. Od straha sam se potpuno razdrijemala. Sad spavanja više nema. Samo čekati dan. A tek je ponoć prošla.

Pravo djeca kažu. Da imam psa, ne bi lisice šetale po dvorištu. Odmah ću ih ujutro nazvati pa nek nabave psa. Kakvog -takvog. Neću ni birati. Samo nek dovezu nekakvog. Tako odlučim i ipak do jutra utonem u san.

Kad ujutro, evo ti susjede. Nisam se još ni počešljala. -Joj, susjeda draga, nemojte se ljutiti, ali naš Bobi noćas pobjegao iz dvorišta. Našli smo ga jutros kako drijema pod Vašim prozorom. Nadam se da Vam nije kakve štete napravio. -Ma, nije, nije, veselo ću ja.

Uh, ovo je bilo za dlaku.