K LJ U Č B E Z K U Ć E

I ovo je jadan ručni rad: uramljena tuga. Nerijetko ljudi izgube ključ od kuće. A ja imam ključ koji je izgubio kuću. Ovo je ključ koji ne pripada ni jednoj kući. Njegova se kuća izgubila.

Ali, nakon puno, puno, puno godina, ovaj ključ je ipak pronašao svoju kuću.

Bila ona na istom mjestu gdje i prije, al’ zarasla u probleme, strah i tugu, pa je ključ nije prepoznao. Najprije sam došla ja. I otključala kuću. Onda sam dala porušiti debla izrasla oko kuće. Onda je došao bager i počeo rušiti.

-Pa gospođo, povikao je ljuto bagerist, zašto ste me zvali kad ništa ne date srušiti. I zašto plačete? Kako god Vi hoćete. ne moram ja rušiti, ali će Vam to srušiti prvi jači vjetar. I to na glavu. Onda sam se sklonila u stranu. I prestala plakati. A bager je rušio. I rušio. i rušio. I kuruzanu. I svinjac. I kokošinjac. I šupe.

-Ma, gospođo, vidite i sami da se skoro samo od sebe ruši!, tu i tamo bi doviknuo bagerist. Valjda da me utješi. Ili ohrabri, ili samo ponuka da se još više smaknem u stranu i ne smetam mu.

Poslije bagera je došao kamion. I odvezao sve. Bez pitanja. I utjehe. I plavi lonac od petnaest litara, što smo čuvali k’o oči u glavi. I plinsku bocu koja bi se još možda dala popraviti. I napuniti. I porazbijani crijep u kojem bi se sigurno našao još pokoji čitavi. I stari “kredenc” u koji smo slagali zimnicu.

_Ama, gospođo, ima za kupiti krasnih metalnih polica, povika vozač kamiona, kad je vidio da sam poletjela spasiti makar “kredenc”.

Kad je kamion izvezao sve što je trebalo, ali i što nije trebalo, došli su majstori. Da naprave novo. “Jer ono staro nije bilo dobro” A i što je bilo dobro, sad je izveženo. (Lako je iz tuđe kuće izvoziti.)

Onda sam došla ja. I nabrzo počela nabavljati životinje. Bojale se one mene, ali….bojala se i ja njih.

Ujutro prvo ustanem ja. Pa otvorim i nahranim kokoši jer one, iza duge noći, moraju hitno van, sve leteći jedna preko druge. Pojele bi i noge ispod sebe. I,...nikad im dosta. “Svađaju se”, tuku se, ganjaju se. Samo na jaja paze. Još se nije dogodilo da sam našla razbijeno jaje u gnijezdima. A kad snesu, to se kokodače kao da su fakultet završile. I ne vole da se ja tu muvam dok one nose. Pa se onda i ne muvam.

Ja onda odem nakositi”friške” trave za zečeve. Oni su dobri i strpljivi. Al’ znam ja. I vidim. Kad im se zeleno donese, zečjem veselju nema kraja. Pa im onda za svaki obrok donesem zelenog. Nek uživaju. Kad već, jadni, ne mogu van. Ali, riješit ćemo i to.

A ovce me ni ne trebaju. Eto, samo da im donesem svježe vode i…., pred spavanje malo zrna, ako nije problem. Inače, same odlučuju kad će pasti, kad će se zavući u hlad, kad će malo blejati.

I tako, puno nas dvorište.

A ja predveče obavezno idem posjediti kraj rijeke. Bez izuzetka. Samo ja i netko Moj na Nebu znamo zašto i koliko volimo rijeku uz našu kuću.