(slika sa neta; čestitke stvaratelju)

Otkako se iz Australije bio vratio neki naš daljnji rođak, ništa u našem selu više nije bilo kao prije. U svaku kuću ušao neki nemir. Nezadovoljstvo, ali i nada.

-Šta i ti nisi k'o Rođak?!, govorila moja Svekrva mom Svekru.

-Šta k'o Rođak?, pitao je moj Svekar.

-Pa otišao u tu Australiju.

Onda moj Svekar podigao “šep'cu“ sa flekavim šiltom, opsovao “kru' žarani“ i rekao da je on sa svojih deset poštenih prsti uvijek zaradio da u kući nitko gladan nije bio, a ako njoj (mojoj Svekrvi) to nije dosta, neka ide ona u Australiju, a on da je neće zadržavati.

(Ne bih je ni ja zadržavala, ali nisam to smjela reći.)

Rođak iz Australije nije nosio „šep'cu“ k'o ovdašnji ljudi. Nego šešir. Krem. Pleteni. Prozračni. Ljetni.

-A čist k'o dječja duša, govorila bi moja Svekrva.

-A od čega bi ga i zaprljao, govorio bi moj Svekar, tako da ga čuje moja Svekrva.

K'o da taj radi nešto oko traktora!

-Šta bi on radio oko traktora, govorila bi opet moja Svekrva, tako da je čuje moj Svekar.

On je sebi zaradio u Australiji, pa sad može šetati po selu i nositi ljetni šešir.

-Zaradio; zaradio, džaba mu što zaradio kad nikom u selu još piće nije platio, odvalio ljuto moj Svekar, zgrabio svoju „šep'cu“ masnu od traktorskog ulja i otišao za poslom.

Selom zaplovila nada. Nada u pomoć.

Kom se potrgao traktor, ponadao se da će Australac dati, ili makar posuditi za novi. Pa rođaci smo. Dalji, ali ipak rođaci. Novčine ima, to svi u selu pričaju, pa šta je njemu onda dati za jedan traktor.

Tko morao prekrivati kuću, ponadao se da će Australac dati makar za crijep, ako već ne i za građu. Pa rođaci smo. Šta je njemu za jedan krov?! Može on dati i u australskim dolarima. Lako ćemo mi promijeniti u kune, govorili između sebe ti što su trebali krov.

-Ma meni ne trebaju njegovi novci, pričao u seoskoj birtiji još jedan Rođakov rođak. Nego, da mi nekako naputi sina u tu Australiju. Da se dijete tamo lakše snađe. Da ga netko tamo dočeka. Smjesti. Možda Australac ima tamo i nekakvih kuća. A mom bi malom bila dosta i kakva sobica. Samo dok se dijete snađe. I zaposli. Pa da bude bolje i njemu i nama.

Ne znam, al' mislim da se džabe nadaš. Pa taj ti još u birtiju nije kročio ni sebi da nešto plati, a kamoli nama drugima.

-A čuj! Zato i ima!

-Znaš, pozvat ćemo mi njega na ručak! Pa ti onda njega pitaj za novce, reče moja Svekrva mom Svekru, nakon što nam je traktor već dva mjeseca potrgan u dvorištu stajao, a novaca niotkuda.

Ručak bio divan. Kokošja juha sa „leber“ noklicama. Filovana paprika u paradajz sosu. (Sos bio od domaćeg paradajza. Naravno.) Pečena janjetina i pohani pureći šnicli. Od prsa. Mladi krumpir i mlinci. Onako, pola-pola, pa tko što voli. I tri vrste salate. I fine orahnjače. Onako da dišu već kad ih vidiš.

Australac ipak bio naš čovjek, pa mu sve to pasalo. Što se nije pojelo, (a ostalo toga jaaako puno), ja i svekrva spakovale Rođaku za kući.

-Da si imate, govorila moja Svekrva umilnim glasom.

-Samo Vi ponesite, rekla sam ja, isto umilnim glasom.

Pa kako ne bismo? Dat će nam za popravak traktora.

Ali, nije dao.

-Kru' mu žarani, vikao je moj Svekar, glavno da se nažderao kod nas.

Nije dao ni onima za krov. A i kod njih se nažderao.

Nije ni onog malog naputio u Australiju. Nit mu pomog'o da se tamo snađe i da ga netko dočeka i primi u kakvu sobicu.

Rođak tako ručavao od kuće do kuće. Svi mu iza ručka još spakovali za ponijeti. On nikom ništa nije davao ni prije ručka, ni poslije ručka.

-A, neće ni on svoje u grob ponijeti, govorila je moja Svekrva. A mi smo mu od svih u selu najbliža rodbina. Naslijedit ćemo.

I jesmo! Troškove njegove sahrane. Jer, osim svijetlog, pletenog šešira, nije imao ništa. Ama baš ništa.

-Stavite mu i taj šešir u sanduk, rekao je moj Svekar. Bože mi oprosti, mora i Gore od nečega živjeti.