(fotografija sa interneta, jer kod nas, na žalost, više nema ovakvih prizora)
&
Nekad smo od kolinja živjeli.
I jedva ih čekali.
I slikali se na njima.
I umorili se na njima.
I najeli se na njima.
I dičili se njima.
I družili se na njima.
I hvalili se njima.
Onda su ljudi odselili u gradove.
Jer, lakše je brisati prašinu po stanu, nego polijevati crijeva na kolinju.
O kolinjima su se pričale priče.
I samo to.
I, ne svi.
Samo oni koji se nisu stidjeli sela , ni bojali posla.
A eto sada, kolinja preseliše u bajke.
Pa će se priče o njima započinjati sa: "Jednom davno, jako, jako davno....."
&
Ja sam ih zato zapisivala.
Da se ne zaborave.
Najprije opisivala kao stvarnost.
Onda kao priče.
I, ....sad postadoše bajke.
U našem velikom selu nema niti jedne krave.
Naša djeca odavno misle da se mlijeko proizvodi u tetrapaku.
Piletina se "proizvodi" u stiroporskoj plitici.
I dolazi tko zna od kuda.
I zamrznuta je tko zna kada.
Svinjetina takođe iz svinjaca lagano, ali sigurno, seli u isto takve stiroporske plitice.
Po selu bruje trimeri.
Da trava bude lijepa, a dvorišta uredna.
Ali, trimer se ne prasi.
I ne teli.
I ne janji.
I ne nosi jaja.
Samo bruji.
I troši.
&
Pa eto, nek se bar pamti ova moja priča, koju sam napisala u vrijeme kad nisam mogla sanjati da će sela lagano izumirati.
I umrijeti.
Neće ih imati tko probuditi.
Jer, onaj trimer o kojem sam naprijed pričala, ni ne kukuriče.
&
Kolinje sam „diplomirala“ na Katedri moje svekrve.
Uglavnom plačući.
- Iskroji krpa od starih posteljina!
Zato se i ne smije ništa bacati.
Valjda te je makar to mater naučila, rekla mi je svekrva moje prve bračne jeseni.
&
- Pa imamo puno kuhinjskih, usudila sam se bojažljivo.
Dat ću i ja moje od svatova.
&
- Kuhinjske su kuhinjske.
One su za kuhinju.
A ove su za van.
Mesarima, odrezala bi moja svekrva.
Važno da se sa mužem zna spavati, još je dodala izlazeći van
&.
-Ma ne plači dijete, preuzeo je moj svekar, ali tek kad su se za svekrvom čvrsto vrata zatvorila.
Nije stara ništa loše mislila.
Ona ti samo glasno priča, pa ti misliš da te grdi.
Vani treba puno krpa.
Zareže se crijevo, treba krpa.
Pa za ruke, pa za stol, pa za kotao, pa za svašta.
Koja krpa ode van, ta ti za u kuću više nije.
Neda se ni oprati.
&
Te sam jeseni naučila i polijevati crijeva.
Kuma Zlata ih krojila, prala i „šlajmala“, a ja sam joj lončićem polijevala toplu vodu na sve to.
Fuj.
Pa, kad je klala kuma Zlata, mi trebali vratiti pomoć.
&
- Nek ide mala, reče moja svekrva mahnuvši glavom prema meni.
Važno da je netko iz kuće.
- A nije se, bome, ni Zlata kod nas pretrgla.
Zauzela se oko crijeva, samo da ne mora još nešto.
Ona misli da sam ja luda.
&
Tako sam ja iduće subote, još za mraka, otišla kod kume Zlate „vratiti rabotu“.
&
- Krpe, poviče glavni majstor.
-Donesite krpe, poviče i pomoćni majstor.
-Zlata, donesi krpe, Sunac ti žarani, zaurla i Zlatin muž.
&
A Zlata strči sa kata, pa pretrči u dvorište, sve vičući: “Evo, evo!“.
Onda utrči u ljetnu kuhinju, onda poče tražiti i sakupljati kuhinjske krpe.
Jedna prljava, jedna nešto čišća, ali potpuno mokra.
Onda Zlata istrči iz ljetne kuhinje, pretrči preko dvorišta, opet vičući „evo, evo“, dok je prolazila kraj majstora, pa opet tutanj na kat.
Nabrzo, evo je sa kata.
Našla neku plahtu, al' škara nema da ih svijećom tražiš.
&
Kad bi joj mesari samo načas posudili nož, da razreže plahtu, bit će krpa i za cijelo selo.
– Jes' ti , ženo, luda?!, drekne jedan od mesara.
Mislim pomoćni.
Ja nož ne dajem ni najboljem prijatelju.
A kamol' ženi! Je l' ti znaš kol'ko košta ovaj nož?!
&
– Daj meni, strogo će Zlatin muž, sad i on u neprilici što već nema tih krpa.
Plahta izgleda bila još nova i čvrsta, pa je nožem morao zarezati, a potom ju je rasparao i napravio desetak tih nesretnih krpa.
&
- E kuma Zlata, kuma Zlata! važno da se sa mužem zna spavati, pomislila sa ja.
I to dosta strogo.