Ovaj sam goblen vezla na moru 1991. godine. Jesen se polako pretvarala u zimu. Pirio je strašan vjetar. Moji domaćini su govorili da to puše bura. Nije bilo turista. Ni zato što je bio rat ni zato što je bila zima. Ulicom su hodali samo ovakvi jadnici kao ja jer im nije bilo lijepo u kućama koje nisu bile njihove. I jer onima koji su ih primili u te kuće nije bilo lijepo kad su oni (izbjeglice) bili u njima. Trebali su malo svoje privatnosti i mira, a rat se otegao i mi nikako već otići.

Za muža ni glasa. Već tri mjeseca. Sigurno je mrtav pa mi valjda nitko neće reći; razmišljala sam u očaju, a ruka je samo išla gore dolje, iznad pa ispod ovih suncokreta, provlačeči konce ovih tužnih boja kakva sam i ja tada bila.

„Kako možeš sada vesti? Ni za muža ne znaš. Kome je sada do ručnog rada?“

Pa sam prestala vesti po danu i nastavila noću.

„Što ti noću radiš kad ti stalno gori svjetlo? Noću se spava. Znaš da je struje skupa!“

Pa sam prestala vesti i noću. Nisam palila svjetlo. Ali ni spavala. Moja domaćica je spavala. Jer nije vidjela rata, osim ovo malo što smo joj ga u kuću unijeli mi, izbjeglice. I jer nije bila u logoru pa se nije bojala mraka. I jer joj je muž hrkao na drugom kraju bračnog kreveta i jer je bio tu pa je znala da je živ i siguran.

Onda sam vezla kradom.

Najprije su rekli da ja neću kuhati jer ja ne znam tako na lešo. Onda su rekli nek ja ipak kuham jer sam ionako po cijeli dan kod kuće pa da mi ne bude dosadno. I da ne moram na lešo nego kako hoću. Onda sam ja kuhala i to mi je puno značilo. Na trenutke se činilo da imam kuću, i kuhinju, i da će mi odnekud doći muž na taj ručak koji kuham. Nisu ni znali da je svaki ručak u mislima bio namijenjen njemu i da sam jutrom pristavljala baš ona jela koja je volio moj muž. Domaćin moje ručkove nije mogao nahvaliti. Iza svakog bi još koricom kruha obišao po tanjuru. Onda je domaćica rekla da više ne trebam kuhati jer da ona to stigne kada dođe sa posla. Ona je sve na vagu i po knjizi. Pa više nisam kuhala.

Nego, nek ja pečem kolače za nedjelju. Jer ne može ni ona sve sama. A ja sam ionako po cijeli dan kod kuće i ne znam što bih sa sobom po cijeli dan. Pa sam subotom pekla kolače. Stavljali su ih u „špajzu“. Oni to zovu konoba. Tamo su se valjda i pojeli jer bih na pranje dobila samo tepsiju. A moja su me djeca tiho pitala gdje su oni kolači koje sam u subotu pekla. A ja sam još tiše plakala. Samo s jutra i s večeri. Da ne trošim struju. Jer je bila skupa.

Tako sam izvezla ovaj goblen sa suncokretima.

05. studeni 2009. godine

ili su „cvali“ na tamnim podlogama.