Moj regal  je porijeklom iz Njemačke. No, rođen je ovdje. Silno sam ponosna na to njegovo germansko porijeklo. Kada mi je u ratu sa kućom izgorio i sav namještaj, tužno sam obilazila salone. I ono najjeftinije je meni bilo nedostižno.

Ni novaca, ni čekova, ni kartica, ni plaće, ni posla.

No, dovozili su u Caritas iz Njemačke polovni namještaj. Redovno sam išla tamo, upisivala se, prijavljivala se, al' nekako, dok se ja uspijem probiti  ili doći na red, dobijem samo rasparene ostatke: jedan element niži  i svjetliji, jedan  širi  i tamniji, jedan mat, drugi visokog sjaja, svaki sa ručkom druge “fele“, a  neki  i  bez ručke.

Tako sam jako željela regal. Već sam isheklala i prve poratne tabletiće,  za prve poslijeratne  rođendane dobila i nekoliko ukrasa: figurica, vazica, zdjelica, a nisam to imala kuda smjestiti i izožiti onako kako sam ja to željela, da bude  početak  našeg  novog  doma. Tako sam jako željela regal. I dobila ga.

On  je   r u k o t v o r i n a   moga  tate. Ni oni (mislim na moje roditelje) nisu imali ni novaca, ni čekova, ni kartica. Nisu  mi  imali otkuda pomoći.  Ostalo mu je nešto malo alata (kod njih  nije gorjelo), pa mi  je  svojim  rukama  napravio  regal. Od tih rasparenih elemenata. Slagali  smo ih zajedno. Kako bi bolje „pasalo“, koji bi uz koji bolje išao. Mom veselju nije bilo kraja. Moj regal rađao se pred mojim očima. Mjerili  smo, planirali, odmicali se od njega  par metara  da  vidimo što smo  napravili  i može li se bolje, onda  pili  zajedničku  kavu  i od  nje  se ustajali „na pol  šalice“ jer  smo  se  baš  sjetili  kako  bi  riješili  kutni  element   pa  je  to  brže  trebalo probati  na  licu mjesta. A ... tako,  usprkos  zajedničkom  trudu  i  entuzijazmu, nije  baš  nešto izgledao  tako  šaren, mjestimično  izgreban  od  transporta  i  tko  zna  čijih i  koliko  preseljenja   u toj   dalekoj  Njemačkoj. Slijedilo  je „farbanje“. Pa, sad  je  već  bio bolji, ali daleko od lijepog.  Nismo bili zadovoljni,  no  ne  želeći  ni  jedan  ni  drugi  rastužiti  onog  drugog,  sve  smo i jedan i drugi  napadno  pričali  kako  će drugi , a tek  treći  sloj  boje  sve  riješiti. Ali nije.

U  siromaštvu  mozak  brže  radi. Sjetila  sam  se  onih  divnih  talijanskih   regala  oko  kojih sam  obilazila: bez  novaca,  bez  čekova,  bez  kartice,  bez posla. Imali su  svilenu, tapaciranu  pozadinu  i puno ogledala. Opet  smo  živnuli, opet  smo  se  zanijeli  u posao. Tata  je  iskrojio  od  šperploče zadnje  stranice, ja  tankom i jeftinom  spužvom  i   još jeftinijom  bijelom  potstavom  te stranice pretapacirala. E, ogledala  nismo  mogli napraviti  sami, a nije ih bilo ni u caritasu, pa  smo  tu investiciju   nekako  zajedničkim  snagama  podnijeli.

Zasigurno  i  provjereno  znam  da  su  oni  koji  su  mi  u  caritasu   ispred  nosa  uzeli  sve  bolje komade  odavno  iste  iznijeli  iz  svojih  kuća  i  zamijenili  ih  novim  namještajem. Ja   svoj  regal nikad  neću  promijeniti.  Čvrst  je, praktičan,  prostran, meni  i  lijep  i  drag. Bit  će  mi  do kraja moga života uspomena na tatu, koji mi je bolom roditelja kad ne može pomoći djetetu  htio nekako nabaviti  regal, ali, imao je samo svoje ruke. Zlatne.

U to vrijeme sam dobila na poklon jedan ukrasni tanjur. Jedan kao ni jedan, pa sam još nekoliko "pricrtala"sama. Ali, na čega ih staviti da u regalu stoje  čvrsto i sigurno?

Pa imam tatu! Ako je mogao napraviti cijeli regal, kako ne bi mogao  napraviti male držače za ukrasni tanjur. I napravio ih je; ovako:

8. listopada 2009. godine

I ovo je moj ručni rad. Nije apstraktna umjetnost. Radila sam ga u rujnu 1991. godine. zatvorena u podrumu jednog logora.

Rekli su mi:“ Nećeš živa odavde!!!“ No, umire se onda kad  nas dragi Bog pozove k sebi, a ne kada zlikovac naumi. Kćer mi je imala samo godinu i pol dana. Sin tek devet. Toliko su još oboje trebali mamu. Zglobovi su mi se razdvajali  koliko sam čvrsto  grčila ruke u molitvi.

Kad sam zaspala (u logoru se ipak spava: malo, uplašeno; bez jastuka i jorgana; na vlažnim daskama; samo pred jutro) sanjala sam da me ipak puštaju. Vidjela sam u snu sebe kako koračam u zelenoj jakni u kojoj su me i doveli u logor, sa kojom sam se pokrivala ili je umjesto jastuka stavljala pod glavu. Vidjela sam i djecu. Trčali su pred mene, ali ih ja nisam poznala. Izgubila sam pamet, sjećanje i samo ih gledala ne znajući ni tko su oni, ni zašto trče prema meni, ni tko sam ja. 

Probudila sam se naglo i prestravljeno. Mislim da mi je kroz taj san dragi Bog htio reći : „I ti nešto moraš učiniti. Ja ću ti spasiti tijelo, a ti  spašavaj duh, razum! Ne smiješ se toliko bojati!“

Da, ne smijem se predati. Zbog njih dvoje. Tko će im torte peći za rođendane, ako ja sada pokleknem? Tko će ih grliti kad se na njih tako male obruše nepravde? Tko će ih voljeti odavde do kraja svijeta ako se ja sada ne budem borila za njih? I tata im je u nekom logoru.

Ostavili su mi ručni sat. Omaškom? Ili namjerno; da mi olakšaju; da se ne izgubim u vremenu? Ili namjerno da mi otežaju; da vidim  kako vrijeme uopće ne ide u mraku, u strahu?

Tko zna? Sat je imao kožicu. Kožica kopčicu. Kopčica malu metalnu polugicu duljine tek nepun centimetar.

Imala sam i maramu. Staru. Ispranu. Trčeći ju je donijela debela susjeda za koju sam se prevarila u dvije stvari. Prvo, mislila sam da tako debela nikad ne bi mogla potrčati. Uvijek je gurala uz sebe bicikl samo da uz njega lakše održava ravnotežu. Tako je išla u trgovinu, u susjedstvo, u grad. Drugo sam mislila da bi život za mene dala i da bi me i u mišju rupu sakrila samo da me spasi. Toliko smo bile dobre. Mislila sam ja. A u rujnu 1991. godine shvatila sam da nije bilo tako.

Dotrčala je, bez bicikla, noseći ovu maramu koju sada gledate. Istina, tražili su je ovi što su me zarobljavali. Da mi zavežu oči. Da ne vidim kud me vode. Da ne znam kud su  prije mene odveli uplašene ljudske stvorove koji su drhtali od straha kako sam i ja drhtala. Možda je i ona drhtala od straha. Možda se bojala za sebe. Možda sad griješim dušu. Al' nije morala  dotrčati. Tad ne bih zamjerala.

Kopčicom sata počela sam izvlačiti niti iz marame. Četiri niti izvučem, četiri ostavim. Marama bila stara i isprana, čak i poderana. Niti se teško izvlačile, pucale. Još bolje, mislila sam. Više ću  zaokupiti um. Borila sam se za svoju djecu, za dva najvoljenija bića na svijetu: jedno od samo godinu i pol, a dugo tek od devet. Moram uspjeti: ne izvući niti, nego um sačuvati. Za njih dvoje.

Išlo je polako. Al' vremena sam bar imala, iako ja nisam znala koliko mi ga je ostalo. Izvučene niti motala sam u klupko vezujući jednu nit za drugu u dugi, tužni konac. Nisam bacala ni najmanji končić. Prionula sam tome zamišljajući da im štrikam vestice. Njemu  plavu, a njoj roza. Čim bih pred vratima čula svirepe korake koji možda nose malo hrane, ali možda i smrt, sakrila sam pod jaknu i maramu i klupko i sat.

Rujan je odmicao, granate su padale, stražari su kleli, obroci bivali sve manji i sve rjeđi i rjeđi. Izvučenih redova bilo sve više. Klupko bivalo deblje i deblje. Jedna strana je bila gotova. Podrum je bio sve hladniji. Okrenula sam maramu pa istim poslom krenula sa druge strane. Ovo je bilo još teže jer su se niti kraj ranije izvučenih redova izvlačile za onima koje sam  sad vukla. Radila sam polako. Dani su prolazili još polakše. Marama je sad bila „isšpartana“ u kockice. Onda sam je počela nanovo krpati. Istim „ alatom“. Upredala sam klupko u izvučene redove. Kukicom na kopči sata  izvukla bih konac  sa jedne strane marame, potom ga prstima izvukla, ugurala ga u slijedeću kockicu  prema dolje, pa opet kukicom vadila konac van (kao da vezete goblen , ali nemate iglu već samo konac, prste i takvu kopčicu od sata). Ako se pažljivije zagledate u donji dio marame, vidjet ćete da sam „ pokrpala“ nekih desetak centimetara.

Onda je napravljena razmjena zarobljenika i ja sam kroz nju  puštena na slobodu. Opet su mi povezali oči. Istom ovom maramom  sa kojom sam i odvedena u logor.

Nema večeri i nema jutra da se ne zahvalim dragom Bogu što imam jastuk, deku i jorgan. Čak krevet.

Što sam mogla zagrliti i utješiti svoju djecu kad god bi im netko nešto nažao učinio. Nije bilo ni jednog rođendana da im nisam tortu ispekla. Dogovori bi počeli i dva mjeseca ranije. Kakvu ćemo; koliku ćemo, u obliku čega ćemo. Onda smo išli nabavljati  namirnice, crtati pozivnice, smišljati  zabavne sadržaje. Iz logora  se vratio i njihov tata, pa smo oboje bdjeli nad svakim njihovim osjećajem.

Dragi Bože, hvala Ti za sve to!