Povratak

MOJI SVATOVI - jedanaesti dio



(Čestitku sa gornje fotografije, kao i ostale Ladica proizvode, možete naručiti preko naše prodajne stranice 

Slikar se nije dao smesti.
 On je tu.
 Aparat je tu.
 Vrijeme je novac i on nije mogao čekati da mi nađemo svoje pogubljene svatove.
 I kakva je to priča o zdjelama. 
Kao da je on naivan. Ili dijete.
                                                               &
- Znala sam ja, govorila je kasnije moja svekrva.
 Samo su se njeni ponatrćivali pred slikara.
 A nas 'ko šiša.
 I kakva je to glupa priča o zdjelama?!
 To je sigurno njena mater izmislila. 
K'o da je moja sestra luda.
                                                                          &

Kad smo došli u dom, svatovi su se već uveliko zabavljali.

 Neki su jeli predjelo i kolače; neki su plesali, a neki su se već i dobrano ponapili.

                                                                              &
Jedni rođaci sa muževe strane sreli nas na izlazu, rekli da se od nas tako nešto ni u snu nisu nadali. I jesu oni zaslužili da se baš njih stavi uz sama vrata, i da im se zadnjima jelo donosi?

 I to još hladno.

 I neka si upamtimo da nam više nikad u svatove neće doći, a...., i ovo, bome, što su nam donijeli i od svojih usta otkinuli, nose si bome nazad jer mi to nismo zaslužili, samo ranije nisu znali kakvi smo.

                                                                             &

Nije bilo nikoga da nas najavi.

 Glazba nije prekidala započetu polku i nije svirala tuš za naš ulazak u salu.

 Prolazili smo dvoranom smičući se, sad pred jednim, sad pred drugim parom.

- Večera je krenula bez očenaša, čupala je moja svekrva kosu sa glave.

- A, prijo, k'oda će Bog umjesto njih raditi?!

 Nek rade i šparaju, pa će svega imati.

 Eto, kako smo, rećimo, ja i moj muž....

.
– O, jaka vam imanja!, odvali moja svekrva. 

To malo novčića što ste dali za te nesretne svatove. 

Ni svoje rakije niste imali.                                 

 &
Kolača je bilo malo.
Poklona još manje.
Moja mama je rekla da je sve pokrala prija i dabogda je taj njen Bog kaznio.

 Najbolje po jeziku.
Moja svekrva je rekla da je to njoj nešto čudno da se toliko malo dobilo, da je ona vidjela da svi u autu  imaju nešto zapakovano, pogotovo njena rodbina, koja na njoj sigurno ne bi škrtarila.
A sad nema?!?
&
Ujutro su svi otišli svojim kućama.

 U svojim autima. 

 Nas dvoje smo, sad se više i ne sjećam zašto, ostali zadnji , pa smo mi zaključali dom.

 Muževog auta nije bilo ispred doma.

 Kasnije smo čuli da se s njim kući odvezla muževa sestra iz Kanade.

 Do muževe kuće je bilo daleko ići pješice.

 Još po kiši.

                                                                &
A i šta ćemo tamo?

U jednoj sobi su spavali moji svekar i svekrva, a u drugoj muževa sestra iz Kanade.

 U dnevnom boravku su još bili stolovi od svatova.

Pa smo krenuli do mojih.

 Pješice. 

Po kiši.

 Bez kišobrana.

 Noseći  ključeve od doma.

U jednoj sobi su spavali tatini rođaci iz Rijeke. 

U drugoj sobi su spavali mamini rođaci iz Osijeka.

 U boravku su spavali mamini rođaci iz Njemačke.

Mojih nije bilo.

 Oni su, navodno, „ još prije tog cirkusa „odvukli neke stare madrace na tavan.

Za nas dvoje nitko nije pitao.

 Ni primijetio da nas nema.

 Ni se sjetio da nemamo kišobrana.

 Ni auta.

 I da bismo i mi negdje legli.

&

U životu nam je bilo svakako.

 Sjedali smo u auto znajući da nema goriva do tamo kamo smo krenuli.
Na prozorima su nam visjele zavjese koje drugima više nisu bile dobre, pa su ih dali nama.
Naši kreveti su zapravo bili tuđi kreveti.

 Mi smo ih samo prefarbali i issunčali madrace.

 Bili smo u logoru. 

 Gorjela nam je kuća.

 Propadali poslovi.

                                                                    &

Samo je ljubav bila naša.

 Uvijek cijela, velika i čista.

 Iskrena i bezuvjetna.

 Vječna.
Osjećali smo Božji blagoslov.

 I dijelili ga sa drugima.

 Oko nas je uvijek bilo ljudi.

 Kao da su ga i oni (Božji blagoslov) osjećali uz nas.

 Kad nije bilo krova, jeli smo pod orahom.

 Kad nije bilo za bor, kitili smo borovu granu.

 Kad su nam isključili struju, pričali smo djeci priče.

 Dok nismo kupili bojler, grijali smo vodu u „veš loncu „ .

 I uvijek, i uvijek, i uvijek se jako, jako voljeli.  

(Nastavit će se)

 

   Djelovanje Ladice pomažu:

Sviđa Vam se stranica?

Preporučite nas prijateljici, prijatelju, ujni, tetku...

 

Pisma u Raj

Znaš, ...

Tekstovi za čestitke

Ako želite napisati nešto posebno, za nekog iznimnog,... pročitajte ponuđene tekstove za razne prilike!

Katalog čestitki

Onima koji vam puno znače, izrazite na poseban način  svoje osjećaje,želje i čestitke. Čestitke jedinstvene po tehnici...

Suveniri

Stvorila sam „Josipa i Katicu, Slavonca i slavonsku snašicu, koji su u crkvu krenuli, za misu se odjenuli  

Pokloni

Kakvi? Da ne koštaju puno; da obraduju; da ne omalovaže, ali ni prezaduže onoga kome  nosimo 

Ručni radovi i rukotvorine

Što oči vide, ruke naprave...  

Priče iz moje kuhinje

Tajna „ oružja“ u kuhinji :
Ja sama probala ili čula od drugih pa „šaljem „dalje.

Pola života je iza nas. Dobro, možda i malo više.
Pola života je ispred nas.Dobro; možda i malo manje.
Ali, u prosjeku, negdje smo oko sredine.

Kad te teškoće pritisnu

Točno prije godinu dana obolio sam od teške i ozbiljne bolesti, tzv. Non Hodgingov limfom, od koje se još uvijek liječim.

Zdravlje iz prirode

Ljekovito bilje, biljni pripravci, zdravstveni potencijal namirnica

 Mala Ladica

Iz ruku i pera moje kćeri 

Četvrti ćošak

Postoje takozvani "muški" i "ženski" kućanski poslovi. U ovoj će se rubrici pisati o "muškim" poslovima, i ja ću, kao novi član "uredništva",  pisati o njima

Priče s naslovnice

... o ljudima i događajima iz naše, ali i vaše okoline.