Za dlaku

-Ali, bako, molim te, molim te, molim te,

vikala je Helena skačući oko mene, kad su djeca rekla da bih trebala nabaviti psa.

Pljuštali su argumenti za psa.

-Mi bi se manje brinuli za Tebe, ako bi imala psa u dvorištu, govorio je moj sin.

A i vidiš kako bi se Helana veselila.

Molila me i kćer.

&

Psa, pa psa, pa psa.

Eto, neka ja sama izaberem pasminu, veličinu i izgled, 

Ali ipak sugeriraju da bude mlad pas, možda čak štene, koji bi se onda navikao na mene,

na naše dvorište, pa i na njih, koji dolaze kada god mogu.

&

-Bako, molim te, reci da pristaješ.

&

• Ma ne mogu, djeco, uz najbolju volju.

Sad već imamo puno životinja i svaku treba nahraniti, napojiti, obići je, očistiti za njom.

• Ali, bako, mi ćemo ti pomoći kad god dođemo.

Ma znam, milo, ali tebi sad počinje škola i nećeš moći doći do Božića.

• Neka dođe teta.

• Ona ne ide više u školu.

-Pa ne može ni teta.

Ona radi.

‘Ajde, Helena, odi pa izbroji koliko već životinja imamo.

-Pa ne hraniš svaku posebno, reče moj sin.

-Tolike životinje i sad zapelo baš na psu, reče moja kćer.

-Bako, ti uvijek kažeš da me voliš najviše na svijetu, pa ako me 

voliš, nabavit ćeš psa, zaigra Helena na zadnju kartu.

-Ma ne moraš ti njega nabavljati, niti po njega ići.

Mi ćemo ga naći, ako treba i platiti, kupovat ćemo mu hranu da nije tebi na trošak,

reče moj sin.

-Ako i mene voliš, doda moja kćer, ti ga samo primi, mi ćemo sve ostalo.

&

–Ne ljutite se,djeco, znate da vas sve volim, i to jako.

Ali ne mogu brinuti još i o psu.

&

Od kada sam im i mama i tata, ovo je valjda bilo prvo što sam im odbila.

I nije mi bilo lako.

Ali, imala sam i ja svoje argumente.

Imali smo mi svojevremeno psa.

Još mu najlakše dati jesti i piti.

Al’, od psa ne možeš koraknuti.

Ja sadila cvijeće, on vadio lukovice.

Ja kopala u bašči jedan red, on kraj mene lijegao na drugi red.

Onaj koji sam već okopala.

Po danu trčao za biciklistima, 

po noći lajao pod našim prozorima.

Ma neću i neću.

Zapravo, ne mogu i ne mogu.

&

Kad noćas, negdje iza ponoći, skiči nešto ispod mog prozora.

Onako, kao da je pas, ali nije pas, više kao lisica.

Skiči, pomalo i reži.

Opet došla po moje kokoši.

Ali, bojim se izaći.

Čak i iz kreveta.

Lisica stalno reži.

Onako sitno, pseći.

Al’ ipak reži.

Navučem jorgan do ušiju.

Podvučem obje ruke pod jorgan.

Znam da sam u kućii da ne može do mene.

Al’ sad više ne znam da li sam zaključala kuću.

Znam ja to i zaboraviti.

Od straha sam se potpuno razdrijemala.

Sad spavanja više nema.

Samo čekati dan.

A tek je ponoć prošla.

&

Pravo djeca kažu.

Da imam psa,  ne bi lisice šetale po dvorištu.

Odmah ću ih ujutro nazvati pa nek nabave psa.

Kakvog -takvog.

Neću ni birati.

Samo nek dovezu nekakvog. 

Tako odlučim i ipak do jutra utonem u san.

&

Kad ujutro, evo ti susjede.

Nisam se još ni počešljala.

-Joj, susjeda draga, nemojte se ljutiti, ali naš Bobi noćas pobjegao iz dvorišta.

Našli smo ga jutros kako drijema pod Vašim prozorom.

Nadam se da Vam nije kakve štete napravio.

-Ma, nije, nije, veselo ću ja.

&

Uh, ovo je bilo za dlaku.