Ovih dana i na Nebu nervoza.
Od ranog jutra svađaju se Anđeo i njegova žena, Anđelica.
Zapravo, Ona priča, a On uglavnom sluša.
- Jeste oprali prozore?!, poviče Anđelica prema dolje, ljudima na zemlji.
Niste?
Pa kako niste?!
Kad mislite?!
- Pusti, ženo, ljude!
Oprat će!
Gledaj svoja posla! , tiho i pomirljivo će Anđeo, braneći ljude sa zemlje.
&
- Pusti ti mene!
Ja sam Anđelica!
Baš su ljudi „moja posla“.
&
– Ma znam! Al', stignu još.
&
– Ma kad stignu?!
Brate dragi, zamalo će druga advenska nedjelja..
&
– Pa dobro. Vidiš i sama da do Božića još ima dana i dana.
Stignu!
&
– E joj, joj!
Tebi se uvijek sve stigne, a onda prvi sjedaš za stol.
Kao da su prozori jedini posao do Božića.
&
– Ma dobro!
Ako baš i ne stignu prozore, neće im dragi Bog zamjeriti.
I zima je sad za pranje i otvaranje.
&
- Ih, tebi je uvijek zima.
I,...samo da se od svega nekako izvučeš!
Nek ne radi nitko, pa nećeš morati ni ti, ljuto će Anđelica svome mužu Anđelu.
&
– Ma nije tako, ženo!
Griješiš dušu!
Znam i ja koliko je još posla do Božića.
&
– Vraga crnog ti znaš!
Bože mi oprosti grijeh!
Kad si zadnji puta usisao Nebo?!
&
- Ma usisat ću!
Kako ne bih usisao!
Samo ti mene podsjeti!
Ja ti to, jadan, zaboravim!
&
– Šta bi bio jadan?!
Imaš glavu.
Kako ja jadna vidim posla na sve strane?!
Joj! Joj! Sretan si ti što mene imaš!
&
– Pa jesam. Sretan,tiho će Anđeo.
(Kad već ona tako kaže)
&
– E da, to bi trebao i sam znati!
Da si pošten.
A,...malo je ovakvih kakva sam ja!
&
- Pa je! , još tiše će Anđeo.
(Sigurno je tako, kada ona tako kaže)
&
– Eeeee, vidjela bi' ja tebe da sam ja k'o druge Anđelice.
&
– Ma nemoj mi ih ni spominjati!, preventivno odgovori Anđeo.
&
– Daa, da, dragi moj!
Možeš ti biti sretan i presretan što si baš mene dobio!
&
- Sretan sam, odgovori Anđeo. I presretan!, doda.
&
- Bome i budi.
I zahvalan!
I meni, koja te duram tolike godine.
A bome i mojoj mami, pokoj joj duši!
Koja me ovako vrijednu i sposobnu, i skrbnu, i šparnu odgojila.
I dragom Bogu, koji me baš Tebi dao.
Iako me baš ničim nisi zaslužio.
&
- Pa zahvalan sam, poslušno i tiho reče Anđeo.
I Tebi.
I Tvojoj mami.
I dragom Bogu, reče Anđeo.
&
- Vraga si ti zahvalan!
Po cijeli dan sklapaš ta krila na molitvu.
I tako ćeš do Božića.
K'o da te ne znam.
A vidi mene!
Opet bez frizure!
K'o i lani! K'o i preklani! K'o svake godine!
Dok vam, jadna, svima nakuham i napečem, dok sve za vama operem i pospremim, dok....., dok.....
&
Polete suze iz njenih anđeoskih očiju.
Zbog prozora, koje treba oprati.
Zbog tepiha, koje treba usisati.
Zbog prašine koju treba obrisati.
I kolača, koje treba ispeći.
Od siline plača ramena joj se samo tresla, a neuređena kosa sve odskakivala od leđa.
&
- Ne plači, ženo!
Radit ću i ja.
Rado ću ti pomoći.
Samo mi reci što i kako.
Pa ćemo sve zajedno poraditi u imenu Božjem.
&
– A, ne!
' Fala ti, al' nisam ja od tih žena! , reče Anđelica i prestade plakati, pa joj se i duga kosa smiri na ramenima.
Kakva bih ja žena bila, da ne mogu jednog Božića pripremiti?!, reče i odleti za nekim poslom.