Sve objavljene priče · 910 priča
(Vezeni rad Božice Biličić-Toth) Plaću dobivali. Redovno. U dan. -N'jemac je precizan. I pošten, govorio je Rođak. No, dok poplaćali sve što je trebalo poplaćati, slabo šta ostalo. -N'jemac ništa ne
(Vezeni stolnjak Božice Biličić Toth) Sutradan Rođak opet ustao u četiri. Najprije otišao na podzemnu, onda će na autobus od firme, pa na „bauštelu“. Kod N'jemca je sve razrađeno. -Zato i jesu bogati
(Vezeni stolnjak Božice Biličić Tot) Došlo sutra. Rođak opet otišao na posao u četiri. I vratio se u devet uveče. -Naš'o sam ti pos'o, reče s vrata, gledajući na Marka. I tebi, reče pogledavši u Miši
Rođaka ujutro već nije bilo. On ustaje u četiri. Onda se skoro sat vremena vozi podzemnom. Onda ih kupe u autobuse od firme i voze na “bauštelu“. Vraća se na isti način (samo obrnuto), oko 9 uveče. I
Kad prođe zadnji dan od onih par dana što su mogli biti kod Rođaka, rasplače se Mišica i uplaši da će završiti na ulici. -Ma ne plači, ženo! Znaš da uvijek nekako bude. Razgovarat ću ja sutra sa Rođa
-Kako ti odlučiš, reče Mišica svome mužu, Mišu Marku, kad joj je rekao da bi bilo najbolje da i njih dvoje odu u Njemačku. -Čuj ženo!, ohrabreno će Miš Marko. Znaš da ja ne biram. Mogu i pljesnivo. A
Iz FINE? Pa što iz FINE??? Šta je da je, od njih nikad dobro nije. Već dugo rade kojekakve prisilne naplate. Ali, opet, što bi meni imali prisilno naplatiti? Pa sve sam platila. I nemam kredita. Ni d
(Priča iz arhive) E sad, nemojte vi misliti da se ja i moja svekrva baš nikad nismo svađale. Ma jesmo, brate! Malo je reći sto puta. A za sve je, baš za sve i baš uvijek bila kriva moja mama, koja me
Ne ljutite se na zimu. Brzo će na m prisjesti i motike, i dvorišne metle, i kosilice. Pa dok ovako zima „i hoće i neće“,(ali ipak hoće),dok u peći pucketa,'ajmo praviti lančiće od vune. Mora se prizn
( "Ladica"čestitka) (Priča iz arhive) – Je s' ti Ta i Ta ?!, obrati mi se žena dok sam podizala kofer. - Jesam, odgovorih kroz suze moga desnog oka. Mučila me alergija. Strašno. Ne znaš što bi prije
Bilo to davno. Prije nekih, pa...i tridesetak godina. Kad još nije bilo kineskih trgovina, a konfekcijska roba bila skupa i preskupa i kupovala se samo kad bi nam se ženio ili udavao netko od bliže r
(Priča iz arhive) Kad je rat iz našeg sela iselio jedne i doveo druge susjede, nastojali smo pred njima biti pametniji, ljepši, složniji, bogatiji i bolji nego što smo stvarno i inače bili. Jer ovo s
(Priča iz arhive) Rat je svakom dao njegovu tugu. I nikoga nije preskočio. Išao je od jednog do drugog i govorio: “Ti plači za sinom! Ti bi mogao u logor. Tebi nek izgori kuća.....“ I bilo je pretešk
Ma kakvo zlo?! Zlo je za druge! Nas čeka samo dobro, mislila sam dok smo pred oltarom stavljali jedan drugom vjenčani prsten na ruku i zakljinjali se da ćemo se voljeti i pomagati u dobru i u tom zlu
Selo u kojem smo stanovali do Domovinskog rata bilo je naseljeno, kako to kažu, „pretežito srpskim stanovništvom“. Tek desetak hrvatskih kuća poteklo je od Antuna, pradjeda moga muža, koji je hodao,